Nesto o kritikama koje Srbi iz dijaspore upucuju Milosevicu

 

pise Dajana Dzonston [Diana Johnstone]

(25. 11.  99.)

prevod i obrada: Bata Arandjelovic

[Napomena www.emperors-clothes.com: dajemo vam punu saglasnost da ovaj clanak saljete i drugima pod jedinim uslovom da u njemu sacuvate sve napomene, pa i ovu.]

Neporeciva je i ocigledna istina da je istorija Srbe – kako one u Jugoslaviji tako i one u dijaspori – ucinila politicki veoma razjedinjenim. Pored ovog raskola, i medju samim Srbima antikomunistima (potpuno suprotno od slicnih odnosa u redovima Hrvata iz dijaspore) nije postojala saglasnost oko bilo kakvog nacionalnog projekta u smislu rusenja Jugoslavije a na cemu bi onda mogli zajahati americki ili nemacki antikomunizam i iskoristiti ga kao ideolosku podlogu za pridobijanje podrske Velike Sile za obavljanje tog posla.

Po mom vlastitom vidjenju ove dve cinjenice su od kljucne vaznosti za svakog ko pokusava da objasni razlog zasto u SAD-u uopste ne postoji bilo kakav efikasan srpski lobi, potpuno suprotno situaciji s hrvatskim i (malo manje izrazeno) albanskim lobijem. Do danasnjih dana je produzena nesreca Jugoslavije uticala da se drugi od ova dva faktora poprilicno izmeni, no to nikako ne vazi i za prvi od njih. Srbi sad uvidjaju potrebu za ujedinjenim “srpskim lobijem” ali su bez obzira na sve i dalje ostali podeljeni i oko toga. Najjasnija ostra crta podele je ona oko stava koji razliciti krugovi zauzimaju prema postojecim vlastima u Beogradu.

Jedan deo srpske antikomunisticke zajednice danas s manje ili vise uspeha pokusava da izvrsi uticaj na zapadni antikomunizam unutar onih istih krugova koje su jos pre iskoristili hrvatski i albanski lobiji. S jedne strane to je razumljivo ali je isto tako, mislim, koliko naivno toliko i neprimereno. Jedini realan efekat prokazivanja Milosevica kao “komunistickog cudovista” bice to da ce politika rasturanja Srbije pribaviti sebi jos jedno valjano opravdanje. Blanko optuzbe samo hrane one manihejske tendencije (dualisticki religijski sistem – borba dobra i zla - prim. prev) koje su i dovele do toga da Srbe danas zigosu kao “balkanske siledzije”.

Tuzno je ali istinito da se najvece zasluge za demonizaciju Srba i Srbije mogu pouzdano pripisati upravo optuzbama koje su javno izrekli Srbi anti-Milosevicevci kao i to da takve optuzbe sve do sad nisu donele nikakvu korist ni Srbiji ni samim Srbima anti-Milosevicevcima (i premda se neki od njih nadaju kako bi bas oni mogli doci na vlast u slucaju da NATO okupira Srbiju – sto je i samo kao nada, u najboljem slucaju vrlo neizvesno i nesigurno).

Cini mi se kako neki Srbi povremeno (ne stalno) teze da budu subjektivno pro-americki i da u tome katkad odu toliko daleko da se u svom poimanju Amerike s njom identifikuju do te mere da onda jednostavno ne mogu da shvate koliko ta njihova identifikacija malo znaci onima koji kroje americku silu i raspodeljuju njen uticaj po svetu.

Moj savet srpskim prijateljima (i svakome drugom, u tom smislu, u svim ovakvim ili samo slicnim sadasnjim i buducim okolnostima) bio bi da kad vec kritikuju svoje vlade i lidere budu izuzetno precizni i da ne barataju nicim drugim osim cinjenicama a da izbegavaju svaku generalizaciju ili preterivanje. Ovo iz najmanje dva razloga: (1) dosad je opozicija bila u manjini pa je njoj potrebno da utice na misljenje sto je moguce veceg broja gradjana a to nece biti u stanju ukoliko se bude sluzila preuvelicanom retorikom koja nema puno veze s onim sto ti gradjani sami dobro vide i znaju. (2) Generalizacije i preterivanja se vec uveliko zloupotrebljavaju u inostranstvu s ciljem da se demonizira celi srpski narod koji je “kriv” zato sto podrzava “novog Hitlera” i tome slicno. Jedan clanak koji sam napisala jos prosle godine a koji se nalazi i na ovom sajtu [www.tenc.net], dodiruje upravo taj problem. Pod nazivom “Kolektivna krivica i kolektivna nevinost” u njemu se jedno poglavlje iskljucivo bavi time “Sta to ne valja kod Milosevica”. Citaoci se mogu s mojom analizom sloziti ili ne, ali je glavna poenta u tome da bi morali da nauce kako da kritikuju Milosevica (ili neke druge lidere) a da se pritom ne upustaju u bilo kakve sugestivne i zapaljive analogije (Hitler, Staljin i slicne). Suzdrzavanje u tom smislu nije samo stvar individualnog intelektualnog postenja; u situaciji prepunoj opasnosti kakva je i ova danasnja, to za nekog moze da znaci i razliku izmedju zivota i smrti.

Na ovom mestu, a to evo opet podvlacim, ne razmisljam jedino o problemima koje nosi nacin na koji Srbe vide i shvataju na Zapadu, nego i o problemima koji uticu na zdravlje i na razvitak demokratije medju Srbima i u Srbiji.

Diana Johnstone

***

Novi clanak Diane Johnstone, koji je sama gore pomenula zove se Kolektivna Krivica i Kolektivna Nevinost