KOLEKTIVNA KRIVICA I KOLEKTIVNA NEVINOST

Pise:Dajana Dzonston

(Diane Johnstone)

prevod i obrada: Bata Arandjelovic

[ Napomena sa: Dajana Dzonston je bila urednik za Evropu lista In These Times i bivsi sluzbenik za stampu Zelenih kao clan Parlamenta Evrope u Strazburu. Mnogo je toga napisala o Balkanu koji je godinama proucavala.]

 

Kako su bombe pocele da padaju na glave srpskom narodu tako je i srpski narod poceo zasluzivati da ga bombarduju. I sto je vise bombi padalo to su oni bivali sve vise i vise krivi za to sto ih bombarduju.

 

Na pocetku ipak jos nije bilo tako. Kako su lideri NATO-a uporno tvrdili, njihov cilj je bio samo jedan covek, jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic. “Moramo se zestoko suprotstaviti zlom diktatoru” izjavio je britanski premijer Toni Bler jos 25. marta, na samom pocetku svog dvoipomesecnog pokusaja da imitira Vinstona Cercila kako podize i odrzava moral svog naroda tokom (vazdusne) bitke za Britaniju. Jedina mala razlika bila je da se ovom prilikom nije Britanija hrabro odupirala bombardovanju vec je upravo ona bacala bombe na zemlju koja je pruzala herojski otpor.

 

Osoba po svoj prilici najodgovornija za otpocinjanje ovog rata, drzavni sekretar Medlin Olbrajt, na srpsko-hrvatskom jeziku je cak emitovala emisiju namenjenu srpskom narodu u kojoj im je izjavila svoju ljubav. Usput je otpevala i kratku uspavanku koju je kao mala od svog oca naucila u Beogradu u kojem su pre pola veka nasli utociste od staljinistickog prevrata a posle bekstva iz rodne joj Cehoslovacke.

 

U pocetnim danima rata ocigledno ubedjeni kako oni sami nisu na meti NATO-a Srbi su posprdno pokacili “meta” bedzeve i iskupili se u svojim fabrikama i na mostovima ne bi li sprecili NATO-ove humanitarne bombase da s lica zemlje zbrisu ekonomsku osnovu njihove egzistencije.

 

Medjutim fabrike su ipak izbombardovane i svi osim jednog mostovi preko Dunava su ipak sruseni. I dok se “kolateralna steta” umnozavala u obliku zapetljanih i raskomadanih tela dece i drugih civila, propaganda je lagano pocela da se menja. Na pocetku su jedva priznali kako NATO-ovo “hirursko” bombardovanje nije usmereno samo na Milosevica i na njegovu “vojnu masinu” sto su tvrdili na pocetku. Gadjali su isto tako i sredstva za zivot “njegovih” ljudi ne bi li ga i na taj nacin naterali da popusti pod NATO-ovim zahtevima. Tokom “Susreta sa stampom” 25. aprila, senator Dzo Liberman (Joe Lieberman), demokrata iz Konetiketa, izjavio je: ”Nadam se da ce vazdusni napadi, cak i ukoliko ne budu uspeli da nateraju Milosevica da svojim trupama zapovedi povlacenje s Kosova, toliko unistiti njegovu privredu, sto sad upravo i rade, i da ce do te mere razvaliti zivote ljudi da ce se oni sami pobuniti pa njega zbace s vlasti.”

 

U svom prvom ratnom intervjuu koji je dao Njujork Tajmsu [1] sredinom maja, Komandant vazduhoplovstva NATO-a, general-potpukovnik Majkl Sort (Michael Short), izjavio je kako je njihov prioritet da “pobiju vojsku na Kosovu”("killing the army in Kosovo"). Sama takva izjava dovoljna je da se covek zabrine. U svom novom “ratu bez (nasih) zrtava” Sjedinjene Drzave se ne “bore” protiv vojske, one je “ubijaju” svojim dalekometnim bombardovanjem - sto u ovom slucaju znaci da na taj nacim ubijaju mladice ove male nacije mobilisane i rasporedjene po polozajima unutar svoje zemlje. Stavise, general Sort je jos dodao kako je primoran da napada “na vodjstvo i na ljude oko Milosevica kako bi ih naterao da promene svoje ponasanje” sve u nadi da ce kod tako uzdrmane javnosti uspeti da potkopa podrsku koju pruza svojoj vladi. “Po mom misljenju njih bi trebalo ostaviti bez struje za frizidere, bez butana za sporete, bez mogucnosti da odu na svoja radna mesta zato sto su poruseni svi mostovi - mostovi na kojima su odrzavali rok-koncerte i na kojima su svi stajali prkosno noseci mete na grudima i glavama. U tri sata ujutro sve to mora da bude zbrisano.”

 

Medju onima koje su bombardovali kako bi ih naterali da promene svoje ponasanje bio je, na primer, i penzioner ciji je mali stan na devetom spratu novobeogradskog oblakodera potonuo u mrak izazvan americkim bombama s grafitnim vlaknima, cija se hrana iz zamrzivaca otopila i pokvarila, cije je srce odavno pocelo da zastajkuje a sad je bez struje i lift ostao zaglavljen. Da li vi mozda mislite kako je eto, bas on bio ta osoba za koju se pretpostavljalo da ce “zbaciti Milosevica” ili mozda verujete da je ipak mnogo, mnogo veca verovatnoca da ce on biti jedan od onih “koji ce tiho nestati (izbrisan!) u tri sata ujutro”.

 

Danas je na siroko poznato kako to sto ljude bombarduju kod njih ne izaziva nuzno poriv “da se pobune” pa da ”zbace” lidere svoje zemlje. Bas suprotno od toga, od jednog takvog slucaja do drugog mogli smo da uocimo po pravilu potpuno suprotan efekat. Bombardovanjem bombardovane ljude ujedinjujete uvek protiv onoga ko ih bombarduje. Americka vlada ima bogatu arhivu o raznim slucajevima u kojima se moze pronaci sasvim dovoljno dokaza za ovu tvrdnju. Niko pri zdravoj pameti nije ni mogao da ocekuje kako ce bombardovanjem Srbije Srbi postati dovoljno isprovocirani da onda “zbace” Milosevica.

 

Dva meseca posle pocetka bombardovanja, gadjanje civilnih ciljeva je vec uveliko postala otvoreno priznata taktika mada su objasnjenja zasto se tako radi i dalje bivala prilicno mutna. “Sve je vise i vise bivalo jasno da su kao rezultat NATO-ovih napada ljudi ostajali bez posla i da su zivoti sve veceg i veceg broja ljudi postajali iz dana u dan sve tezi. Saveznicko bombardovanje je ove nedelje odmaklo najdalje u tom pravcu izazivajuci prekid vodosnabdevanja u Beogradu, Novom Sadu i u drugim gradovima Srbije” pisao je 26. maja International Herald Tribune. Helmut Sonenfeld (Helmut Sonnenfeldt) iz Brukings Instituta primetio je kako ovakva NATO-ova doktrina “sadrzi i vrlo znacajan ekonomski momenat” naglasavajuci pritom dugorocne posledice koje ce narusavanje civilne infrastrukture verovatno imati po privredu zemlje. U istom clanku je neki neimenovani nemacki funkcioner izjavio kako “ne postoji nijedna humanitarna organizacija koja raspolaze takvom kolicinom novca koja bi bila dovoljna za obnovu porusenih mostova, cak ni za to da se njihovi ostaci samo izvuku sa dna Dunava”. Na taj nacin su zapadne zemlje trebale da “osiguraju najvecu mogucu kontrolu” [2].

 

“Osiguravanje najvece moguce kontrole” kao motiv za unistavanje tekstilnih postrojenja, proizvodnih linija automobilske industrije, fabrika za preradu duvana i njima slicnih zvuci mnogo uverljivije od onog javno navedenog motiva o “izazivanje prevrata”.

 

IDEALISTICKI NASPRAM CINICNIH CILJEVA

 

Bilo bi razumno razmotriti sledecu pretpostavku: da je ono sto velika sila radi istovremeno i ono sto ona zaista zeli da uradi. Medju liberalima nazalost preovladava misljenje da se Sjedinjene Drzave kao velika sila sistematski ne uklapaju u ovu pretpostavku pa zato teziste njihove kritike uperene protiv delovanja SAD-a uvek pociva na navodnim “grubim greskama” politike i na “nesposobnosti” SAD-a da postignu ciljeve koje su same sebi postavile. Dobro, ali sta ako su javno izrazeni ciljevi samo diverzija, napravljena samo i upravo zato da se javnosti zamazu oci, pre svih oci kriticara iz redova liberala, kako niko ne bi shvatio sustinu onoga sto se pred njima zbiva?

 

Na taj nacin bi svi upravo u “pravljenju grubih gresaka” trebalo da otkriju uzroke evidentne protivrecnosti izmedju (1) svoje objavljene namere da sprece “etnicko ciscenje” s jedne, i enormne plime izbeglica koja je pokrenuta s Kosova odmah po pocetku bombardovanja s druge strane; i (2) objavljene namere da se srpski narod (p)okrene protiv Milosevica s jedne, dok je vidjeni rezultat bio upravo suprotan, njegova bombardovanjem ojacana vlast i moc s druge strane.

 

Ovakva ponudjena opravdanja zvuce uverljivo i prihvatljivo svim onim dobronamernim ljudima kojima su upravo navedeni ciljevi bliski i razumljivi, onima ciji bi vlastiti motivi verovatno bili identicni samo kad bi njih neko o tome nesto pitao. Potpuno suprotna pretpostavka, da je bombardovanjem namerno  pokrenuta reka izbeglica i da je njime namerno ojacan stisak kojim Milosevic drzi vlast za ove dobre ljude je previse cinicna i lazljiva da bi takvo nesto uopste i pomislili, a boze-me-sacuvaj da jos uz to pretpostave kako je takvo nesto spremna i sposobna da uradi bas “nasa strana”. S druge strane, pripisivanje ovako cinicnih i nepostenih namera “njihovoj strani”, na pr. Milosevicu za koga su rekli kako se eto, nameracio da zbrise sve manjinske Albance i to iz cistog zadovoljstva, nezna i blaga mogucnost imaginacije ovih dobrih ljudi ne nalazi ni najmanje stranim, nemogucim ili neprihvatljivim. (S jugoslovenske pak strane, u ovom slucaju je sasvim moguce da ce i Jugosloveni neznih srca sada puno lakse moci da pripisu ovakve cinicne porive i motive na NATO-ovu adresu a ne i vlastitim liderima.)

 

“Onako kako se i moglo pretpostaviti – a za takvo nesto su primili i brojna blagovremena upozorenja [3] – egzodus izbeglica nastao odmah po pocetku bombardovanja obezbedio je ex post facto (Lat. “iz kasnije ucinjenog” prim. prev.) naknadno moralno opravdanje upravo za ono NATO bombardovanje koje je takvom egzodusu i bilo uzrok. Paznja televizijskih reportaza je usmeravana jedino na slike patnje i bede ljudi u izbeglickim logorima koji su nicali svud oko Kosova a u isto vreme svoje poglede uopste nisu usmeravali ka prizorima nesmanjenog NATO-ovog unistavanja Jugoslavije.

 

Kako je potvrdjeno da izgovor zbog “kontinuiteta Miloseviceviceve vlasti” predstavlja savrsenu matricu koja omogucava da se nastavi s komadanjem Jugoslavije na niz od NATO-a okupiranih protektorata, a taj posao je jos uvek nije priveden kraju – posle Bosne  i Kosova na redu je Crna Gora pa Vojvodina a na kraju mozda na red dodje i sama Srbija – ko moze da zamisli ista bolje od toga da on i dalje ostane na kormilu broda koji tone, sve dok ga sasvim ne potopi i s njim stigne sve do samog dna. Ali, sta je onda konacni cilj citave ove rabote? Radi daljnje razrade ove cinicne hipoteze razumno bi bilo da pretpostavimo kako negde ipak postoje i nekakvi realni motivi za ovo sve. Kriticari iz liberalne skole, oni isti koji zastupaju tezu o “divu koji pravi grube greske”, nisu uspeli da pronadju nijedan takav motiv a naginju cak i tome da proglase kako SAD uopste nemaju bilo kakvih sebicnih ekonomskih ili strateskih interesa na Balkanu. Postoji medjutim, obilje vec objavljenih materijala koji jasno pokazuju i objasnjavaju koji su sve, kakvi i koliki interesi SAD-a na Balkanu a pogotovu iza i izvan njega, te da se utvrdjivanje NATO-ovih baza svuda po raskomadanoj Jugoslaviji moze lako shvatiti kao korak ka realizaciji bas tih i takvih interesa [4].

 

Zbog svog kljucnog geostrateskog polozaja izmedju Zapadne Evrope i Bliskog Istoka, izmedju Mediterana, Turske i Istocne Evrope, Balkan predstavlja idealnu pozornicu na kojoj NATO moze da isproba delovanje “van svog podrucja” (misli se na “izvan podrucja na kojem mu njegova vlastita Povelja osigurava legalitet”) i na kojem bi za sebe mogao da osigura buducu novu, globalnu ulogu. Pretvaranjem jedne namucene zemlje u stratesko uporiste koje ce kasnije mozda posluziti i za uspostavljanje kontrole NATO-a nad Ukrajinom, Kavkazom i kaspijskom naftom predstavlja sasvim dovoljno opravdanje za cinicne geostratege iz skole Bzezinskog. Uspostavljanje nove uloge za NATO, “van svog podrucja”, donosi ogromne profite mocnom i uticajnom vojno-industrijskom kompleksu a dodatno ucvrscuje americki uticaj nad Evropskom Unijom. Servilnu potcinjenost EU-a Vasingtonu dovoljno potvrdjuje i sam izbor veoma kompromitovanog ratnog sekretara NATO-a, Ksavijera Solane, postavljenog za sefa tek zacetog tela EU-a koje bi trebalo da izgradi “samostalnu” inostranu i odbrambenu politiku Unije.

 

Tako bi motiv kojim se objasnjava cinicna hipoteza glasio: bombardovanjem Jugoslavije, pokretanjem egzodusa manjinskih Albanaca s Kosova i unistavanjem srpske ekonomije napravljeni su tek neki koraci u pravcu osiguravanja kontrole NATO-a nad Balkanom. Mrznja izmedju Srba i Albanaca, a bombardovanje ju je dovelo do usijanja, zavrsila je posao oko isterivanja i ucinila daljnji suzivot dveju zajednica prakticno nemogucim, sto nadalje zahteva trajni angazman i okupaciju NATO-a. Razvaljena srpska privreda je obogaljila srpski narod, a upravo taj narod je kroz istoriju Balkana bio centar i zariste otpora stranoj dominaciji. Sve skupa je dodatno i uveliko pojacalo centrifugalne tendencije perifernih delova Jugoslavije (Crna Gora, Vojvodina, mozda i Sandzak) koji sad gledaju kako da se spasu s broda koji tone. Time je odaslana recita poruka i svim susednim zemljama, Rumuniji i Bugarskoj na primer, nista manje recita od poruke kakvu mafijaski batinasi premlacivanjem neposlusnog trgovca upucuju svima ostalima: isto se ovo moze dogoditi i vama, samo se usudite da odbijete zastitu NATO-a.

 

NAJMANJE PRAVDA ILI NAJMLJENA PRAVDA? (U originalu: Higher Justice, or Hired Justice?)

 

Niko vise ne osporava da su vazdusni udari NATO-a protiv Jugoslavije zapoceti 24. marta predstavljali flagrantan primer krsenja medjunarodnih normi i to po mnogobrojnim njihovim tackama. Pravo pitanje medjutim glasi: da li se uopste moze ocuvati i samo privid neutralnog, nezavisnog, nepristrasnog medjunarodnog prava od navaljivanja SAD-a da citavom svetu nametnu svoje “pravo jaceg”pod pokricem sazdanim od naduvanih, visokoparnih moralnih zahteva?

 

Tim pravnika iz Kanade i Evrope je 7. maja na ruke Lujze Arbur, Kanadjanke, Vrhovnog tuzioca Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju,  predao sazetak svoje tuzbe protiv americkih i drugih funkcionera NATO-a za pocinjene ratne zlocine, medju njima i za “zlonamerno unistavanje gradova, varosica i sela, razaranja ciljeva bez ikakve neposredne veze s vojnim razlozima, napadanje i bombardovanje svim sredstvima nebranjenih gradova, sela, stambenih naselja i pojedinih zgrada”. Jedan od njih, profesor Majkl Mendel (Michael Mandel) s Pravnog fakulteta Ozgud Hol, Univerziteta Jork iz Toronta (Osgoode Hall Law School of York University) na kojem je i sama g-dja Arbur ranije predavala, izneo je tvrdnju kako bi “optuzba protiv onih koji pobede u ratu a ne samo protiv porazenih predstavljala prekretnicu u medjunarodnom krivicnom pravu i svima jasno stavila na znanje da niko na svetu nije iznad zakona”.

 

I ovaj kao i brojni drugi pokusaji medjunarodnih jurista da naglase nezakonitost NATO-ove akcije ostao je bez odgovarajuceg odjeka u vodecim medijima. Na drugoj strani, mediji su izuzetno znacajnu paznju posvetili brojnim “znalcima” koji su se spremno bacili na posao razrade ideje “humanitarne intervencije” kojom se nadjacava pa i rusi, odsad pa na vijeke, vec otrcani princip “nacionalnog suvereniteta”.  U samoj sustini, apsolutno niceg novog nema u ovim vapajima za “visom pravdom” kojima se u stvari jedino trazi opravdanje za narusavanje zakona. Imperijlna osvajanja devetnaestog veka su uvek preduzimana zato ”da bi se odbranila” ova ili ona grupa a Hitler je (onaj pravi) umarsirao u Cehoslovacku i izvrsio invaziju na Poljsku, cime je otpoceo II Svetski rat, zato da bi zastitio navodno ugrozene nemacke manjine i njihova prava. Postovanje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta su principi ugradjeni u medjunarodni pravni poredak izgradjen na rusevinama II Svetskog rata upravo s ciljem da se slabijim nacijama pruzi zastita od krstaskih pohoda ovakvog humanitarnog tipa. Ocigledno je da su Klintonovi politicki savetnici zakljucili da je danasnji monopol SAD-a kao zastrasujuce svetske sile toliko nadmocan i bez premca da im takva pravila odsad mogu biti samo smetnja.

 

Nekolicina liberala je stidljivo kritikovala NATO-ovo bombardovanje na sasvim imaginarnom stanovistu kako ce njime biti izazvan talas srpskog “terorizma”. Ono sto se stvarno dogodilo je to da se nijednog trenutka tokom citavog bombardovanja ni nagovestaj, ni bilo kakav, ma i najblazi oblik “sklonosti” Srba ka terorizmu nije mogao primetiti. Potpuno suprotno, Srbi su bili primetno zgrozeni flagrantnim krsenjem pravnog sistema i onog medjunarodnog poretka koji su zapadne sile koje ga danas krse same svojevremeno ustrojile, a znacajan je bio i broj onih Jugoslovena koji su pokusavali da se s ovim problemom izbore upravo raspolozivim pravnim sredstvima, kako medju onima u samoj Srbiji tako i u dijaspori. I jugoslovenska vlada je 29. aprila pokusala da kod Medjunarodnog suda pravde u Den Hagu pokrene postupak protiv vlada NATO zemalja zbog sirokog spektra prekrsaja iz domena ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti. Zapadni su mediji, u veoma kratkim izvestajima, stavljali na znanje kako ti pokusaji doduse postoje ali da ne predstavljaju “nista ozbiljno”. Ovaj sud je na kraju zaista i odbacio tuzbu s obrazlozenjem kako Konvenciju o genocidu na kojoj se pravno zasnivala tuzba Beograda, SAD nikad nisu usvojile na nacin da bude primenljiva protiv njih, premda je Vasington i pre a i nadalje bio vise nego spreman da ovu istu Konvenciju gde god moze primenjuje protiv svih drugih [5]. Ali to i nije bila neka novost. Velika je novost medjutim, bila optuznica protiv Milosevica. 27. maja je g-dja Arbur, ista ona koja je propustila mogucnost da zauzme bilo kakav stav o tuzbi od 7. maja protiv lidera NATO zemalja, otvorila postupak protiv Milosevica i drugih visokih funkcionera jugoslovenske vlade zbog zlocina protiv covecnosti i ratnih zlocina navodno pocinjenih na Kosovu. Neke od ovih optuzbi se nisu ni najmanje razlikovale od onih ranije ulozenih protiv sluzbenika odgovornih za NATO-ovo bombardovanje a neke poimence glase ovako: “siroko rasprostranjeno bombardovanje gradova i sela, spaljivanje kuca, poseda i radnji, unistavanje licne imovine gradjana.”

 

Optuznica protiv Milosevica i ostalih tesko da bi se mogla smatrati aktom nepristrasnog tela, tela koje se uzdiglo iznad sukoba izmedju mocnog NATO-a i majusne Jugoslavije. G-dja Arbur je potpisala naloge za hapsenje Milosevica i drugih srpskih lidera na osnovu materijala koji joj je dan ranije dostavila jedna od strana u sukobu, vlada SAD-a. Informacije koje su dovele do optuznice protiv srpskog vodjstva pribavili su ljudi iz specijalne obavestajne jedinice poznate pod imenom “Medjuagencijska radna grupa za Balkan” smestene u zgradi CIA-e a uz podrsku DIA-e (Defense Intelligence Agency) Odbrambeno-obavestajne agencije, NSA-e (National Security Agency) Agencije za nacionalnu bezbednost i Stejt Departmenta [6].

 

Medju ostalim zadacima Vrhovnog tuzioca, Lujze Arbur, bilo je i prikupljanje donacija od “medjunarodne zajednice” (znacajno za primetiti je da ovo znaci - od vlada zemalja NATO clanica) kako bi se pokrio budzet ovog suda. I ona i Vrhovni sudija Tribunala, Gabrijel Kirk Mekdonald (Gabrielle Kirk McDonald), bivsi Savezni sudija za Teksas, cesto se u javnosti slikaju pored Medlin Olbrajt (“majke Tribunala” po recima same sudije MekDonald, iste one koja je neposredno pred rat hladno i naprecac prikacila Jugoslaviji oznaku “nepodobna (naopaka, neuracunljiva, nastrana - prim. prev.) drzava”) i ona koja na sva usta hvali SAD zbog finansijske i svake druge podrske koju ove pruzaju Tribunalu [7]. Kad su ga 17. maja pitali sta bi se desilo kad bi neko i sam NATO prijavio Tribunalu, Dzejmi Sej je odgovorio da bez NATO zemalja ne bi bilo ni Tribunala a da upravo te zemlje stoje na prvoj liniji borbe za to da se on uopste uspostavi te da su one te koje iz dana u dan podrzavaju sve njegove aktivnosti. Medjunarodni kazneni Trubunal dobija sav materijal i svu politicku podrsku od vlade SAD-a, ostalih vlada NATO drzava, finansijskog magnata Dzordza Sorosa, cak i od nekih privatnih korporacija. Ako Klintonova administracija vec nije u stanju da se pouzda “u najmanje pravdu” onda joj sigurno moze pomoci “unajmljena pravda” (u originalnom tekstu igra reci glasi: “higher justice” prema “hired justice” - prim. prev.).

 

Lider srpske opozicije, Vuk Draskovic je naglasio kako optuznica iz Haga sluzi jedino tome da ojaca Milosevicevu vlast. Njegova popularnost ionako iz dana u dan pada na sve nize grane a sansa da ce biti isporucen krivicnom sudu kojim dominiraju SAD sve i kad bi  neko uspeo da ga nagovori da radi dobrobiti zemlje sam podnese ostavku, takvu mogucnost potpuno iskljucuje. Sam Tribunal je jos vise zakomplikovao zadatak da se Milosevica izbaci iz sedla i time sto je uz njega optuzio i njegovog najverovatnijeg neposrednog naslednika, legalno izabranog predsednika Srbije, Milana Milutinovica. Ova konkretna optuznica podignuta je iskljucivo na osnovu njegove pretpostavljene “komandne odgovornosti” a nije poduprta bilo kakvim dokazom da je bas on hteo ili da je sam naredio izvrsenje zlocina. To dodatno potvrdjuje vec rasireno uverenje javnosti kako Tribunal nije nista drugo nego obican politicki instrument kojim se upravlja iz Vasingtona.

 

Tokom jula je i Medjunarodni eticki savez (International Ethical Alliance) sa sedistem u Konetiketu predao tuzbu protiv predsednika Klintona i ministra odbrane Vilijema Koena (William Cohen) zbog “neodbrambenih agresivnih vojnih napada na bivsu Jugoslaviju”. U to vreme je glavni savetnik ovog (IEA) saveza, Dzerom Cajfman (Jerome Zeifman), zatrazio da tuzilac Arbur bude razresena s obrazlozenjem da je “selektivno pristupala tuzbama te da je na medjunarodnom planu propustila da u obzir uzme i one dokaze koji govore o krivici tuzenih Klintona i Koena te da po njima na odgovarajuci nacin postupi [...] da je precutala postojanje sukoba interesa, ili barem postojanje osnovane sumnje za takvu mogucnost, kad je prihvatala da primi kompenzacije isplacene iz sredstava koje su u celosti ili jednim delom osigurale vlade NATO zemalja; zbog njene jasno izrazene pristrasnosti za napade NATO-a na bivsu Jugoslaviju”. Cajfman je uz smenu tuzitelja zahtevao i opoziv pet sudija, medju njima bi bila i MekDonald, te izbor istinski nezavisnog tuzioca, novih sudija i ostalog osoblja Tribunala iz zemalja izvan NATO saveza s tim da bi njih trebalo placati iz sredstava koja ne poticu direktno niti indirektno iz NATO zemalja. Ovakav istinski nezavisan Tribunal po predlogu IEA bi tek tada bio u stanju da odmeri krivicu i optuzbe protiv lidera obeju strana, uz Milosevica i Klintona i svima ostalima.

 

NAROD PARIJA (odbaceni, prezreni, nedodirljivi - najniza kasta u Indiji i Burmi - prim. prev.)

 

Iznad gustih oblaka dima od bombardovanih petrohemijskih i drugih postrojenja koji su se spustali po severnim delovima Srbije, uzdizao se zamor citavog hora urednika, novinara columnista i zvaničnika NATO-a ciji su izrazi ogorcenja i indignacije znacili opravdanje za bombardovanje. Zadavanje problema i neugodnosti civilima nije vise pravdano zeljom da ih nateraju da zbace Milosevica nego je to sad vec postalo kazna Srbima za to sto ga jos nisu zbacili.

 

“Puno je toga receno, i ne bas uvek mudroga” pisao je kolumnist Vilijam Faf (William Pfaff) [8], “o tome kako je NATO u sukobu samo s liderima Srbije. Lidere Srbije su izabrali ljudi Srbije. [...] Srpski glasaci su odrzali Slobodana Milosevica na vlasti tokom protekle decenije. Nije mi jasno zasto bi onda njih trebalo da postedimo od onakvih stradanja kakve su oni naneli svojim komsijama.”

 

Na kraju su na stolu ostale samo dve karte. Ili je Milosevic bio “diktator” pa je srpski narod bombardovanjem trebalo osloboditi od njega ili, kako je na kraju ispalo, on ustvari i nije bio diktator ali je zato srpski narod trebalo da na svojoj kozi oseti stradanje zato sto se drznuo da za njega glasa. Kako bilo da bilo, Srbiju je u obe varijante trebalo bombardovati. A iako se vec znalo da “diktator” nije diktator, niko izgleda nije uzimao u obzir mogucnost da je jos po koja od optuzbi ranije iznesenih protiv Srbije na slican nacin izvitoperena.

 

I dok je NATO pojacavao bombardovanje Jugoslavije Njusvik je objavio clanak Roda Nordlanda pod naslovom “Osveta trke s zrtvama” ("Vengeance of a Victim Race") kojom je dostignut vrhunac antisrpskog rasizma i malo je verovatno da bi ga neko uskoro mogao nadmasiti. “Srbi su autsajderi Evrope, zestoki mrzitelji odgojeni na samo-sazaljenju” tvrdio je ovaj autor [9]. “Srbi su ekspertni mrzitelji” informisao je ovim clankom citaoce navodeci kao dokaz pojavu “bujice smrdljivih pogrda o seksualnom zivotu Bila Klintona” na komercijalnim kanalima srpskih televizija (a bez imalo doprinosa koji je ovome mogao dati Dzej Leno (Jay Leno, voditelj vecernjeg show programa na NBC-u poznat po prostotama i uvredljivim salama i ruganju s poznatima - prim. prev.). Nikakav dokaz i nije potreban da bi se blatio citav jedan narod kojem nije ostavljena mogucnost da zakonsku zastitu potrazi na pr. pokretanjem tuzbe za klevetu.

 

Svima onima kojima su dobro poznati istorijski stoicizam Srba, njihov karakteristican odmak od sopstvenih nevolja i njihov osobit smisao za crni humor (koji sam za sebe predstavlja obilnu doza leka protiv samosazaljenja) znace da ovakvo pridikovanje o navodnom “kompleksu zrtve” od kojeg Srbi boluju nije ni najmanje ni nevino ni dobronamerno.

 

Jedna od godinama obilato koriscenih tehnika kojima su se potirale simpatije zapadne javnosti za srpski narod bilo je uporno oslikavanje srpske kulture, njihovih nacionalnih mitova i mentaliteta u negativnom svetlu, ili tako kao da su svi Srbi na jedinstven nacin cudni i svi obelezeni svojim nebuloznim, upornim vidjenjem sebe kao “zrtve”. Ovom tehnikom preventivnog klevetanja zapadna javnost je bila unapred preparirana tako da odbaci (ili da ih shvati kao puke manifestacije nacionalno rasirene mentalne bolesti) sve one cinjenice koje su govorile o ogromnim ljudskim gubicima koje je Srbija pretrpela u I Svetskom ratu, o pravom genocidu koji su protiv Srba pocinili hrvatski Ustase tokom II Svetskog rata, o povremenim albanskim pokusajima da Srbe isteraju s Kosova. Ako  je neka osoba ili grupa, vidjena (planirana) da je zrtvuju, postoji li bolji nacin da se spreci da iko za nju oseti sazaljenje nego da ga (njih) dugo i glasno oslikavaju i prikazuju kao da se uvek eto, zale kako su oni necije zrtve, kako uvek i svugde bas njih neko kao “kinji  i muci”. Na taj nacin sve usi bivaju vec unapred preparirane tako da njihove jauke vise niko nece cuti.

 

Dok su  nacisti lovili Jevreje i slali ih u gasne komore anti-semitska propaganda ih je opisivala kao samosazaljive placljivce i tuzibabe.

 

Jedan medju NATO-ovim izgovorima za unistavanje Jugoslavije je bio i taj sto su je uporedjivali s nacistickom Nemackom a Milosevica s Hitlerom. U svom govoru na Dan uspomena (Memorial Day) KlintonitleromHi je izjavio kako je Miloseviceva vlada “poput Nacista u Nemackoj dosla na vlast delom i tako sto je navela svoje ljude da na druge rase i nacionalnosti gledaju s visine i da veruju kako oni … nemaju cak ni pravo da zive.” U medjuvremenu je vec dobrano odmakao posao koji je za rezultat imao to da se na Srbe gleda s visine i da im se osporava cak i pravo da zive.

 

Kako se bombardovanje pojacavalo a pozivi NATO-ovih sokolova da se krene s kopnenim napadom (moramo napomenuti, najjaci bas iz Britanije) bivali sve glasniji, harvardski profesor Danijel Jona Goldhagen (Daniel Jonah Goldhagen) je istupio s vrhunskim obrazlozenjem ne samo zasto Srbi treba “da okuse patnju” nego je i za potpuni poraz i osvajanje Srbije razloge nasao u poistovecivanju proterivanje kosovskih civila s Holokaustom, Milosevica s Hitlerom a srpskog naroda s “Hitlerovim voljnim dzelatima”- da parafraziramo naslov njegove knjige koja mu je donela svetsku slavu “eksperta za genocid”. Goldhagenova postavka [10] glasi da je isto kao Nemacka i Japan 1940-ih i Srbija 1990-ih “vodila surovi imperijalni rat sa zeljom da osvoji teritoriju po teritoriju, proterujuci nepozeljno stanovnistvo i vrseci masovna ubistva.”

 

Ovaj je harvardski skolac svoju zgradu pretpostavki sazdao na trosnim temeljima pogresnih utisaka napabircenih iz medija tokom godina u kojima se stvarala iskrivljena slika Balkana. Njegova kula od karata stoji otprilike ovako: Milosevic je bio “nacionalisticki ekstremist” i “genocidni ubica”. On i njegov srpski narod bili su “obuzeti ideologijom koja je pozivala u boj za osvajanje Zivotnog prostora (Lebensraum-a)”, a svi oni su jos bili zarazeni i “dehumaniziranim uverenjima”. U ostvarivanju “eliminacionistickog projekta” nameracili su se da istrebe svo albansko stanovnistvo s Kosova u akciji koja veoma podseca na Holokaust. Iz toga nuzno sledi zakljucak da je Srbiju moguce izleciti samo na jedan nacin, isti onaj primenjen i na nacisticku Nemacku: Zapad Srbiju treba da osvoji, da je denacifikuje a onda da je preodgoji.

 

Sve ove pretpostavke su lazne. Doduse, istina je da je dokazati nekome nevinost uvek teze nego dokazati mu krivicu. Inkvizitor dobro zna da je svako za ponesto kriv. Nije moguce da se srpskom narodu ne moze prisiti bar nekakva krivica, pa ce se i medju njima sigurno naci poneko spreman da tu krivicu i prizna. U stvari nisu samo Srbi, to nije cak ni Milosevic, krivci za sve sto je na Balkanu poslo naopako tokom proteklih deset godina. Raspad Jugoslavije je bio kompleksan dogadjaj s viseslojnim uzrocima o kojima bi posteni naucnici mogli jos dugo da raspravljaju. Drugi lideri koji nose svoj deo odgovornosti i krivice za katastrofu raspada u tome da se sva krivica svali na njihovog srpskog protivnika videli su sopstveni interes. Bacanjem sve krivice u krilo Milosevicu postiglo se to da se paznja celog sveta odvrati od njih.

 

Dobro, pa sta to onda ne valja kod Milosevica?

 

STA TO NE VALJA KOD MILOSEVICA

 

Ono sto kod Milosevica stvarno ne valja usko je povezano s onim sto nije valjalo kod srpskog naroda, barem od trenutka kad je Jugoslavija pocela da puca po savovima, pocetkom 1980-ih. Ono sto je s njima u vezi bilo najgore jeste da su bili izuzetno nejedinstveni. Sasvim ocigledno, bili su najpre geografski podeljeni na Srbe u Srbiji i Srbe u Bosni i Hrvatskoj. Bili su jos podeljeni i na dva etnicka identiteta, na Jugoslovene i na Srbe. Istorijski su bili podeljeni na nekoliko nacina a od tih je najbolnija bila podela nasledjena iz II Svetskog rata, na partizane i cetnike (prvi su komunisticki a drugi rojalisticki gerilski pokret, oba u pocetku suprotstavljena nacistickoj okupaciji … a posle i jedni protiv drugih). Drustvena podela je bila na stanovnike sela i gradova. I na kraju, posle Titove smrti su se politicki podelili na levicarski projekt koji je tezio da izvede reformu postojeceg socijalizma i na “centristicki” projekt sklon da se ozive partije i politicke tradicije iz pred-komunistickog perioda.

 

Kad je neki narod duboko podeljen, jedini vodja koji kod njih moze uspeti je onaj koji bude dovoljno viseznacan da mu podje za rukom da stvori makar privid jedinstva. Uspeti u tome da “bude sve za svakoga” cesto zna biti pravi kljuc necijeg uspeha u politici. To sto kod Milosevica najvise ne valja bilo je upravo ono sto je bio i njegov najjaci politicki adut: njegova nedorecenost i viseznacnost. Kad se prvi put pojavio, pobedio u borbi za prevlast unutar Komunisticke partije Srbije pa je tu partiju pretvorio u Socijalisticku partiju Srbije i pobedio na prvim visepartijskim izborima 1990. izgledalo je da je on covek sposoban da resi kvadraturu svakog kruga. Bio je politicki madjionicar koji je uspeo da se oslobodi komunisticke “birokratije” a da ipak sacuva privid sigurnosti i kontinuiteta, da u isto vreme brani i srpske interese i Jugoslovenstvo, da kombinuje reformirani socijalizam s ekonomskom privatizacijom.

 

Sama cinjenica da su Srbi pored Srbije ziveli jos i u Hrvatskoj i u Bosni uticala je da raspad Jugoslavije bas kod Srba izazove krizu ne samo jedinstva nego i nejedinstva. JNA je htela da sacuva Jugoslaviju; Milosevic je u trenutku kad je Slovenija proglasila nezavisnost bio spreman da je pusti da ode i zadovolji se necim malo manjim (od cele Jugoslavije). To manje bi se mozda i moglo zvati “Velika Srbija” ali Milosevic nikad nije izjavio da je “Velika Srbija” bila njegov cilj. Verovatnije je kako je to u stvari bila zelja veceg dela srpskog stanovnistva Hrvatske i Bosne koji su se uplasili da ce secesijom ovih dveju republika ostati odseceni od matice Srbije. U Hrvatskoj su 1991. Srbi vec dozivljavali otvorene napade clanova hrvatskih nacionalistickih paravojski (milicija) koje su vec tada sasvim otvoreno propovedale da su one sledbenici fasistickih tradicija Ustasa, provocirajuci time kako Jugoslovensku narodnu armiju i njene partizanske tradicije tako i strah kod ostalih Srba da ce se jos jednom naci izlozeni genocidu zbog kojeg su vec pale brojne zrtve tokom Drugog svetskog rata u ustaskoj “Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj” (marionetska tvorevina Sila osovine). U jednom relativno kratkom periodu 1991. i 1992. kad su se dogadjaji odvijali brzinom koja je uveliko prevazilazila moc poimanja obicnih ljudi, tesko je reci kada je odbrana Jugoslavije popustila i prestala i kad je umesto nje zapocelo stvaranje hipoteticne “Velike Srbije”.

 

Slogan “svi Srbi u jednoj drzavi” odnosio se na Jugoslaviju i implicitno je naglasavao sigurnost za koju su se plasili da ce je izgubiti ukoliko postanu samo manjine u neprijateljskim hrvatskoj i muslimanskoj drzavi.  Srbi u Srbiji su u nacelu bili skloni da razumeju svoju srpsku bracu u Hrvatskoj i Bosni ali su bili sve samo ne ujedinjeni oko toga sta bi, ako bi uopste ista trebalo da se uradi u vezi tog problema. Milosevic je odavao utisak kako je u stanju da s Tudjmanom ipak izadje na kraj i da nadje resenje. U kriticnim godinama, 1990. do 1992. svima je izgledalo da je on spreman da ucini sve moguce i nemoguce samo da sacuva Jugoslaviju. A onda je pak izgledalo da je spreman da se odrekne cak i Jugoslavije, samo da spase Srbiju u ciji bi sastav tad usle i druge Srbima naseljene zemlje koje bi tako spasao od brodoloma. Jugoslovenska narodna armija je bila spremna da odbrani jedino prvi od ova dva projekta; za izvodjenje drugog formirane su medjusobno rivalski nastrojene paravojne grupe. Sve ovo se odvijalo u potpunoj konfuziji i kosmaru tokom kojeg je nekih 200.000 mladica napustilo zemlju u raspadanju ne bi li izbegli da budu uvuceni u bratoubilacki gradjanski rat. To su bile zemlja i nacija u potpunom rasulu a nikako ne narod ujedinjen oko jednog “istrebljivackog projekta” pa jos podjarenog “vatrenom mrznjom”.

 

Do sredine 1993. kad je JNA i sluzbeno napustila Bosnu i posto je proglasena Savezna republika Jugoslavija sastavljena od Srbije i Crne Gore ali bez dveju “Srpskih republika” u Hrvatskoj Krajini i u Bosni i Hercegovini, postalo je jasno kako “velika Srbija” pouzdano nije na dnevnom redu Beograda ma koliko Srbi iz Krajine i Bosne zeleli da ostanu sa Srbijom povezani. Kad je 1994. Beograd otisao toliko daleko da proglasi embargo protiv bosanskih Srba zato sto su odbili da prihvate ponudjeni mirovni plan zapada, to je postalo jasno i onima koji su u tom pogledu jos gajili nekakve iluzije.

 

Tokom citavog perioda raspada Jugoslavije Milosevic je uspevao da zauzda i da jasi sprski nacionalizam a da pritom on sam nije nikada prigrlio ekstremnu nacionalnu ideologiju.  Ono sto je mnogim kriticarima (i stranim i domacim) tako ogadilo Milosevicev “srpski nacionalizam” nije to sto je njegov bio “ekstremniji “ od bilo kog drugog - to pouzdano nije bio slucaj - nego cinjenica da je Milosevic igrao na nacionalisticku kartu ne zato da bi se socijalizma oslobodio, vec upravo suprotno, zato da bi njemu (ili krpicama koje su od njega ostale) produzio zivot, a to su pre svega bili partijski aparat, sistem njegovog patronata nad svim i svacim i njegova kontrola nad takvim institucijama kakve su na pr. policija i drzavni mediji.

 

U Titovoj Jugoslaviji srpski nacionalizam je bio tako dugo i potpuno tabu-tema da kad bi neki partijski aparatcik (poput Milosevica) i samo spomenuo “srpske nacionalne interese” to je bilo dovoljno da izazove buru, da jedne odusevi a druge da sablazni. Jugoslovenima je potpuno jasno kako je i taj nasledjeni tabu jednim delom razlog zasto je Milosevicu svet nalepio etiketu “ekstremnog nacionaliste” iako  se u nekim drugim zemljma uz ovaj pojam vezuju sasvim drugacija znacenja i sadrzaji.

 

Kroz citav ovaj period Milosevic je nastavio da zagovara neku mesavinu jugoslovenskog multinacionalizma i reformistickog ekonomskog optimizma, sto je sve lako proveriti ako se samo procitaju njegovi objavljeni govori [11]. Posto je potuno okrenuo ledja rukovodstvu bosanskih Srba, kako bi postigao Dejtonski sporazum, na zvanicnu ideologiju sve znacajnije utice JUL, avangardna partija koju je sponzorirala njegova zena, Mirjana Markovic. Njena je doktrina sazetak savremenih, politicki korektnih progresivnih misljenja i u njoj se izricito hvale vrline multietnickog drustva. Nema dakle nigde ni traga od “dehumaniziranih uverenja” kakve je Milosevicu i Srbima pripisao Goldhagen.

 

Miloseviceva viseznacnost mu jeste omogucila da na izborima pobedi ali mu nije pomogla da Srbe ujedini. Oni su kroz sve ove dogadjaje ostali toliko razjedinjeni da je jedan vrlo jak, verovatan i prihvatljiv argument zasto se ovoliko odrzala postojeca vlast i taj sto je svako drugo njoj alternativno resenje jednostavno vodilo u gradjanski rat. Neki se jos boje i toga da bi od pada Milosevica mogao profitirati samo jos jedini pravi ekstremni nacionalista, Vojislav Seselj. Za to vreme razmetljiva izjava SAD-a kako ce politicki i finansijski podrzati lidere (neke) nedefinisane opozicije, samo sluzi da potvrdi duboko ukorenjeno shvatanje kako je jedan takav miljenik zapadnih medija, lider Demokratske stranke, Zoran Djindjic, samo marioneta NATO-lenda - uloga koju je on bez imalo srama spremno prigrlio.

 

Jos ima puno toga sto bi se moglo reci o tome sta ne valja kod Milosevica. Ako koristi kriminalce da za njega obave prljave poslove onda je i on kriminalac, ali onda su bez ikakve sumje kriminalci i hrvatski predsednik Tudjman i predsednik Bosne Izetbegovic … a ako bas hocete, pored njih komotno moze stati i citav niz americkih predsednika. Svet je prepun tesko svarljivih lidera, Milosevic je samo jedan od njih. Medjutim, nesto sto on nikada nije radio jeste propagiranje “eliminacionistickih projekata” ili “rasna mrznja” a Srbi koji su glasali za njega i nisu mogli znati da na kraju nece dobiti ono sto su ocekivali. Kao i svi drugi biraci na bilo kojim drugim izborima bilo gde na svetu, verovatno je na kraju ispalo da ono sto su dobili nije bilo ono za sta su mislili da su glasali.

 

KOSOVO PRE BOMBARDOVANJA

 

Predmet protiv Milosevica koji zastupa Lujza Arbur zasniva se na pretpostavci da je on po prirodi svoje funkcije “najvisi nadredjeni” svim snagama i institucijama Srbije i SR Jugoslavije i kao takav “licno odgovoran” za ratne zlocine pocinjene na Kosovu tokom rata koji su pocele bombe NATO-a. Standard ovako strog bio bi apsolutno prihvatljiv samo ako bi ga svi univerzalno primenjivali [12]. Medjutim, izrecena u trenutku i na nacin kako je izrecena, tuzba g-dje Arbur tesko da se ista razlikuje od cele bujice zapaljivih optuzbi protiv Srba kojima su se olako nabacivali portparoli NATO-a, a koje su se kasnije, nakon sto su paznju javnosti odvukle druge stvari, pokazale kao uveliko preterane i netacne.

 

Veoma je indikativno to da su se, ako izuzmemo kontroverzni “zlocin u Racku” od 15. januara 99. [13], svi zlocini na Kosovu protiv etnickih Albanaca koji se pripisuju Milosevicu dogodili tek nakon sto je NATO poceo s bombardovanjem 24. marta.

 

Pre NATO bombardovanja, na Kosovu nije bilo “etnickog ciscenja” a jos manje “genocida”. Jos od pocetka 1998. kad je srpska policija otpocela svoj zakasneli ali grubi obracun s naoruzanim pobunjenicima “Oslobodilacke vojske Kosova” (OVK ili KLA ili po albanskom UCK), zapadni su novinari iz dana u dan u svojim oklopljenim vozilima odlazili iz Pristine na dnevne safari ture u potrazi za “srpskim zverstvima” sto su uostalom i bile price kakve su njihovi urednici prizeljkivali. Nikada nisu pronasli nijednu koja bi nadmasila Vako u Teksasu (Waco, farma u Teksasu u kojoj su agenti FBI-ja u jurisu pobili preko 50 zabarikadiranih pripadnika verske sekte “Davidov ogranak” u ranim 90-im. -  prim. prev.). Doduse, pojavio se u avgustu jedan “nalaz” koji je na kratko svima uzburkao krv. Nemacki reporter Erih Ratfelder (Erich Rathfelder) je objavio pricu o “masovnoj grobnici” u Orahovcu sa navodno 567 tela.  Prica je potekla od jednog jedinog “ocevica”, albanske nacionalnosti a ispostavilo se da je cista izmisljotina. Dve nedelje posle ovoga, prava masovna grobnica sa 22 tela civila otkrivena je u selu Klecka ali ona nije uspela da pobudi znacajnije interesovanje; zrtve su ocito bili Srbi a ubice OVK. S jednakom nezainteresovanoscu je dve nedelje kasnije docekana i vest o oko 35 tela civila pronadjenih u ispusnom kanalu jezera Radonjic. Mada su medju ovim zrtvama neke bile i etnicki Albanci ni oni nisu bili nista interesantniji jer su i njih pobili OVK-ovci a ne Srbi [14].

 

Na kraju, 29. septembra 1998. reportere su odveli u selo Gornje Obrinje gde su nasli 16 tela civila albanske nacionalnosti, pobijenih nekoliko dana ranije. Rojter je odmah izvestio kako ni jedna od zrtava, a medju njima je bila i jedna beba, nije imala nikakve veze s OVK-om. Zapadni su mediji spremno prihvatili albanske optuzbe da su ova ubistva izvrsili srpski “specijalci” a srpske zvanicne demantije su po obicaju ignorisali.

 

Ko god da je pobio te ljude u Gornjem Obrinju, bilo je apsurdno tvrditi kako je srpski narod takve zlocine odobravao, i to iz najmanje dva razloga. Prvi  je taj da niko dosada nije, a i ne moze, pronasao ni najblazi izraz javne saglasnosti za to. Drugi je to da su mnogi, a mozda i vecina Srba, odmah posumnjali kako su ovaj zlocin pocinili sami OVK-ovci, mozda da bi eliminisali albanske civile koji nisu hteli da im pruze pomoc (a vec je poznato kako im to ne bi bilo prvi put), i mozda bas zato da bi isprovocirali rat NATO-a protiv Jugoslavije. Zar bi srpski policajci ubili hrpu bezazlenih civila znajuci da lideri SAD-a samo cekaju neki slican povod pa da se s NATO-om obruse na Srbiju?

 

Incident u Gornjem Obrinju se izuzetno brzo nasao na naslovnoj stranici medjunarodnog izdanja Njusvika od 12. oktobra. Na slici je bilo ubijeno dete i trostruki naslov: “Ratovanje masakrom – Hoce li NATO prekinuti bol Kosova? – Srbija: nacija koja se odmetnula od Evrope” (War By Massacre - Will NATO End Kosovo's Grief? - Serbia: Europe's Outlaw Nation) [15]. Evidentna je spremnost, cak i zurba, da se ovaj nedovoljno rasvetljen zlocin upotrebi kao pozivnica za udare NATO-a na Srbiju.

 

Mnogobrojni Srbi, a narocito svestenstvo Srpske pravoslavne crkve, zestoko su osudjivali brutalnost policijskih akcija vodjenih protiv OVK. Nacin na koji su oko ovoga bila podeljena misljenja u jugoslovenskom drustvu verovatno je isti kao sto bi bio i u bilo kom drugom modernom drustvu; neki su ljudi ovakva policijska dejstva smatrali glupo preteranim i skoro izvesno osudjenim na neuspeh, drugi su smatrali da policija radi sta treba da uradi kako bi osigurala red a mnogi su se jednostavno zabrinuli za konacni ishod ovog naizgled beznadeznog i beskrajnog sukoba. Ono sto uopste nije postojalo to je “zagovaranje rasne mrznje” ili kampanja da bi sve etnicke Albance isterali s Kosova. I Milosevic i njegova Socijalisticka partija su i dalje uporno zagovarali prednosti “visenacionalnog” drustva u Srbiji. Sve ovo ne ostavlja utisak ni najmanje slicnosti sa Hitlerom koji je citavu svoju karijeru proveo ocrnjujuci Jevreje i proglasavajuci nadmoc nemacke rase.

 

Miloseviceva politika na Kosovu je bila “nacionalisticka” utoliko sto je tezio da Kosovo zadrzi u sastavu Srbije i spreci da albanska vecina s njega istera srpsku manjinu. Nema dokaza o postojanju bilo kakvog plana da se protera albanska vecina, vec i zato sto ogromna vecina jugoslovenskih biraca nikad ne bi odobrila takav projekat. Najveca Miloseviceva greska je bila sto se pretvarao da zna kako da resi problem Kosova kada to u stvari vise nije znao; ista greska kakvu danas pravi i NATO.

 

Nivo nasilja vidjenog na Kosovu pre NATO-ovog bombardovanja, koliko god ono bilo za osudu, ipak nije prelazio okvire vidjene na brojnimm drugim kriznim tackama sirom sveta, a prema misljenju mnogih posmatraca taj je sukob cak mogao i biti doveden pod kontrolu. 1999. je OVK nastavila da pojacava napade na srpske policajce s ciljem da izazove odmazdu vlasti i da time pruzi izgovor NATO-u za vazdusne napade. 24. marta je bombardovanje i otpocelo. A tada je nastao haos.

 

NEVIDLJIVO KOSOVO POD BOMBAMA

 

Tri dana po otpocinjanju vazdusnih napada Visoki komesarijat Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNHCR) izvestio je da je 4.000 izbeglica s Kosova utociste potrazilo u Albaniji i Makedoniji. Kako su dani prolazili tako su novi deseci hiljada poceli da prelaze granice ka Albaniji, Makedoniji i drugim delovima Jugoslavije, Crnoj Gori i centralnoj Srbiji. Posto su se strani posmatraci jos pre bombardovanja povukli s Kosova (i pored protesta srpske vlade koja je trazila da oni ostanu) celokupni zadatak da se objasne razlozi za ovakav egzodus javnosti NATO zemalja pao je u ruke portparolima NATO-a i onim albanskim izbeglicama koje su za intervju odabrali sami zapadni reporteri i kamermani. Ni jedne ni druge niko posten ne moze da smatra nepristrasnim izvorima informacija. Za NATO-ove portparole su upravo srpsko “etnicko ciscenje” i “genocid” postali opravdanje za bombardovanje. Sto se tice samih Albanaca na Kosovu stvari su bile nesto kompleksnije. Neki od njih, zasigurno ne svi, zaista jesu bili nasilno proterani. Neki pripadnici OVK su nagovorili svoje porodice da napuste zonu ratnih operacija i da sigurnost potraze u susednoj Albaniji. Drugi su pobegli u strahu od srpskih paravojnih snaga i snaga bezbednosti. Treci su bezali i od Srba i od OVK kako bi izbegli da ih OVK nasilno ne mobilise. Mnogi su jednostavno potrazili sigurnost od bombi i od borbi negde drugde.

 

Medjutim, sad vise niko ne sumnja da je bas “srpsko etnicko ciscenje” bilo ona prica za kojom su svi zapadni mediji krenuli u lov kroz intervjue s izbeglicama, a oni koji bi ispricali takvu pricu, bez obzira da li je ona bila istinita ili su je ispricali iz nekog drugog razloga, imali su najvece sanse da se pojave na ekranima zapadnih televizija. To je bila i jedina prica za kojom su u poteru dosli ljudi iz istraznog tima koji je finansirala Amerika poslatog da prikupi dokaze kojima ce podrzati optuznicu protiv Slobodana Milosevica. Sluzbena verzija NATO-a bila je da Milosevic etnicki cisti Kosovo od svih njegovih albanskih stanovnika. Posle deset dana bombardovanja predsednik Klinton je izjavio kako je Milosevicev “jasan i hladnokrvan cilj” da “zadrzi Kosovo a da se oslobodi njegovih stavnovnika”. Sredinom aprila je Klinton izjavio Drustvu americkih novinskih urednika (American Society of Newspaper Editors) da je Milosevic bio “odlucan da skrsi svaki otpor svojoj vlasti cak i ako bi to znacilo da Kosovo treba da pretvori u pustinju”. U sustini stvari, vec do tog trenutka su upravo Sjedinjene drzave Amerike bile odlucne da skrse svaki otpor protiv NATO-ovog edikta pa makar to znacilo pretvoriti citavu Jugoslaviju u bezivotnu pustinju.

 

Americki Stejt Department je 10. maja objavio izvestaj pod naslovom “Brisanje istorije: Etnicko ciscenje na Kosovu” kojim se prema izjavama izbeglica i vazdusnim snimcima procenjuje da je 90% kosovskih Albanaca vec isterano iz svojih domova. To se kasnije pokazalo netacnim ali je Medlin Olbrajt svejedno prilikom predstavljanja tog izvestaja izgovorila kako izvestaj “pokazuje jasno i van svake sumnje” postojanje “jezivih primera ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti” medju kojima su i “zbirna pogubljenja” i “organizovana silovanja” a da bi to “zlo” po svoj prilici moglo konacno ispasti cak i vece.

 

Ovakve optuzbe i navodi prisiljavaju nas da se prisetimo slicnih, a njih cemo izvuci iz obilne arhive i anala ratne propagande. Jedan medju njima je i Brajsov (Bryce) izvestaj sa divljom pricom o Nemackim zverstvima koja su mnogo doprinela da Britanci ubrzano zamrze “Hune” pa da se onda s puno entuzijazma ukljuce u vec uveliko otvorenu klanicu I Svetskog rata. Uzasne price koje je preneo Lord Brajs su se isto ovako zasnivale jedino na iskazima izbeglica koje su vec tada bile na zlom glasu kao izrazito nepouzdan izvor informacija iz manje ili vise sasvim ociglednih razloga. U tom se izvestaju govori kako su se nemacki vojnici u Belgiji bacili na “ubijanje, sladostrasce i pljacku” u razmerama “dosad nevidjenim u bilo kom ratu koji su dve civilizovane zemlje vodile tokom protekla tri veka” [16]. Brajsov izvestaj predstavlja klasiku svog zanra a u sebi sadrzi i uzbudljiv i mastovit odlomak koji opisuje kako su nemacki oficiri i vojnici silovali 20 belgijskih devojaka na pijacnom trgu u Lijezu (Liege).

 

Ova prica o “silovanju na gradskom trgu” reciklirana je za vreme bombardovanja Kosova pa se nasla na stranicama “Fildelfija Inkvajera” (Philadelphia Inquirer) pod naslovom: “Srpski sistem silovanja”. U njoj se zivopisno prikazuje zivot na Kosovu pod NATO bombama: “U drugim slucajevima su grupna silovanja bila organizovana po gradskim trgovima. Stanovnike gradova bi okupili i prisilili ih da gledaju te uzasne dogadjaje; strah i odvratnost bi ponekad podstakli ljude da dobrovoljno sami napustaju gradove” [17]. Uopstena optuzba ne zahteva da bude dokazana pa onda niko ne moze da dokaze ni suprotno od nje. Takva prica moze da se ponavlja i da se zauvek vrti u krug [18].

 

Kad su u inostranstvo pocele da cure vesti o tome da znacajan broj Albanaca jos uvek zivi na Kosovu pa i to da cesto bivaju izlozeni bombardovanju NATO-a, poceli su za njih da tvrde kako ih koriste kao “zivi stit” ili kao taoce. NATO je junacki izjavio kako ih cak ni rizik da mogu pogoditi Albance nece skrenuti s njihove humanitarne misije. Tokom maja Klinton izjavljuje kako se 600.000 Albanaca jos uvek “nalazi u klopci na Kosovu, bez krova nad glavom, bez hrane, previse uplaseni da bi se vratili kucama ili sahranjeni po masovnim grobnicama” (!?). Svejedno da li su Albanci odlucili da odu s Kosova ili da na njemu ostanu, oni su svi bili pribrojani zrtvama srpskog genocida.

 

Kad je 11. juna bombardovanje prestalo Klinton je izjavio da su Srbi “preduzeli sve pokusavajuci da s lica zemlje izbrisu svaki trag prisustva citavog naroda i da ih se - zivih ili mrtvih - zauvek oslobode.”

 

Sutradan su NATO trupe usle na Kosovo. Kako su ulazili i preuzimali Prizren, Pristinu i druge kosovske gradove docekivale bi ih gomile razdraganih sasvim zdravih i rumenih Albanaca. Bilo je ocito da Srbi ipak “Kosovo nisu ocistili od njegovih stanovnika” i da ga “nisu pretvorili u bezivotnu pustinju.”

 

VIDLJIVO KOSOVO

 

Mnogi izvestaji su govorili o “petodnevnim besnim orgijama” koje su nastupile posle pocetka NATO bombardovanja. Srpske su snage napale OVK i razbile ih ali su napale i civile, narocito u onim mestima na zapadnom kraju Kosova, u blizini Albanije, koja su bila poznata pobunjenicka uporista. Na teren su usle i paravojne grupe. Hiljade ljudi je poginulo, medju njima i neduzni civili. Sa stanovista jugoslovenskih vojnih snaga ovo je bio rat koji su vodili protiv trostruke agresije: protiv invazije iz inostranstva, iz Albanije koja je osiguravala baze za opremu i obuku i pomogla doturanje vojnika i naoruzanja OVK-u; protiv lokalne pete kolone sastavljenom od pobunjenike iz OVK i svih onih koji su ih podrzavali; i na kraju protiv NATO-a i njegovih vazdusnih napada koji su bili i podrska OVK-u a i moguca priprema za predstojecu kopnenu invaziju njihovih trupa.

 

Tokom nedelja koje su prethodile bombardovanju americki i britanski obavestajci na Kosovu su vec potajno radili ispod maske “Verifikacione misije za Kosovo” (Kosovo Verification Mission) kojom je rukovodio Vilijem Voker (William Walker) bivsi americki ambasador u El Salvadoru i najvazniji clan tima pukovnika Olivera Norta koji je naoruzavao nikaragvanske kontrase tokom 80-ih. Oni su, kako saznajemo, vec tada stupili u kontakt s lokalnim agentima OVK i obucavali ih kako ce da navode NATO-ove bombe i projektile koji ce “ubijati jugoslovensku vojsku”. Bilo je vise nego ocigledno da ce cim NATO otpocne s vazdusnim udarima jugoslovenska vojska najpre uraditi sve sto treba da se svi takvi sumnjivi agenti istrebe. A kako su i inace OVK smatrali odgovornom za pocetak NATO bombardovanja, nije bilo nikakve sumnje da pri tom nece biti nimalo nezni ni suptilni.

 

Predstavnik politickog odelenja OVK, Pleurat Sejdiu, hvalio se pocetkom maja kako izvestaji OVK preneseni u briselski stab NATO-a jos uvek pomazu NATO-ovim pilotima da pogadjaju srpske tenkove i artiljeriju: “Podrska koju OVK pruza NATO-u je jos uvek veoma vazna. Sami za sebe, nasi obavestajci nanose veliku stetu neprijatelju i imaju zaslugu za njihove znacajne gubitke” [19]. Bili oni stvarno ovako efikasni ili ne, OVK je ocigledno nameravala da bude vrlo stetna “peta kolona” unutar samog Kosova.

 

Neposredno posle pocetka bombardovanje Veton Suroj, urednik dnevnih novina Koha Ditore (finansira ih Soros) i kod kreatora zapadne politike omiljeni albanski lider, izjavio je Njujork Tajmsu kako je on svojim potpisom stavljenim na “Sporazum“ iz Rambujea “takodje prihvatio i to da ce to ljudima Kosova doneti odredjene posledice ukoliko se srpska strana ne saglasi s paktom, te da ce pakt morati biti nametnut silom - uz sve rizike koje bi to donelo civilnom stanovnistvu” posto eto, objasnio je on dalje “politicki aranzmani ovakve vrste nuzno zahtevaju i vodjenje rata” [20]. Ukratko receno, albanski su nacionalisti svesno prihvatili cak i “rizik po civilno stanovnistvo” samo zato da bi ostvarili svoj politicki cilj, nezavisnost od Srbije. Njih srpska osveta albanskim civilima nije iznenadila pa nema nikakvog razloga da njihovi americki savetnici budu vise inenadjeni od njih samih. Dakle, to sto se desilo albanskim civilima je bilo dobro proracunata i predvidjena posledica koju su mogli - a bogami i jesu - pretvoriti u politicki adut za NATO.

 

Nekolicina zapadnih novinara koja je sve vreme ostala na licu mesta izvestavala je o tome sta se na Kosovu zaista dogadjalo za vreme bombardovanja. Stiven Erlanger je izvestio Njujork Tajms da je pokrajina daleko od toga da bude uspraznjena te da se, suprotno onom o cemu NATO izvestava, na Kosovu jos uvek nalazi puno potpuno slobodnih za vojsku sposobnih Albanaca. Iz Prizrena je javio kako panika istina zna ponekad da neobjasnjivo zahvati neko naselje pa bi svi krenuli da ga napustaju iako ih niko nije otuda terao. Suprotno onome sto je izjavio portparol UNHCR-a u Albaniji kako je Prizren “konacno i potpuno ociscen”, Erlanger je javio da je “grad je jos daleko od praznog i da je jos puno Albanaca ostalo u njemu, mada su zaplaseni pa retko izlaze iz svojih kuca” [21].

 

Pol Votson (Paul Watson) iz Los Andjelos Tajmsa, koji je na Kosovu ostao tokom citavog bombardovanja pisao je posle o portparolu NATO-a, Dzejmiju Seju (Jamie Shea): “ Nigde na Kosovu nisam uspeo da pobegnem od glasa g. Seja sa satelitske televizije. Proganjao me je u najnemogucnijim trenutcima i mestima, poricao stvari za koje sam znao da su tacne, insistirao na onima za koje sam se sopstvenim ocima uverio da su samo laz.” Ovde treba da podvucemo sledecu vaznu cinjenicu: za sve one opravdane prigovore oko izvrtanja istine po medijima, tvorci iskrivljenih slika najcesce nisu bili sami novinari s lica mesta - oni ce, ako ih samo ostave da slobodno pisu, najverovatnije radije pisati istinito - vec su to urednici koji diktiraju kakve “price” ocekuju od njih, poznata imena medju komentatorima koji stvari izvrcu tako da se uklope u neke samo njihove ciljeve a najvise od svih za to su krivi sluzbeni portparoli, svejedno da li su “cuveni” kao Sej ili neki drugi “neidentifikovani” koji spremno manipuliraju novinare iz vodecih medija znajuci dobro koliko su ovima potrebni “dobri odnosi” sa “izvorom informacija” da bi mogli da zadovolje svoje urednike i tako sacuvaju svoja unosna radna mesta.

 

Votson je opisivao kako se bespomocno osecaju ljudi koje bombarduju. “Kad vas bombarduju u vama se radja strasan bes a kad niste u stanju da dohvatite one koji vam to rade s visine od 4.500 m onda morate pronaci druge nacine da s tim besom izidjete na kraj. Ja sam to resavao tako sto bih navalio da besomucno radim svoj posao [...] Medjutim drugi ljudi, oni koji su mrznju mozda vec nosili u svom srcu, odabrali su da se svete time sto su podmetali pozare, silovali ili ubijali. Onog trenutka kad je NATO dodao svoj rat na gradjanski rat na Kosovu, Srbi su za svoju osvetu odabrali one koji su im bili pod rukom a bez odbrane: etnicke Albance koje je NATO posao da spasava” [22].

 

Krajem juna je cak i urednik jednog nezavisnog zurnala NATO vojske priznao kako je: “sve vise i vise dokaza ukazivalo na to da su upravo akcije NATO-a izazvale najvece pokrete izbeglica i vecinu krvoprolica” [23].

 

Realno gledano, nema niceg zapanjujuceg, pa cak ni samo neobicnog, u tome sto su mase civila krenule u egzodus s prostora koji je iznenada postao popriste ratnih dejstava [24]. Narocito u gradjanskom ratu, kad opasnost preti i dolazi sa svih strana, porodice cesto zakljuce kako je jedina mudra stvar koja im je preostala da se spakuju i da odu. Povoda za to je bilo cak i vise medju etnickim Albancima jer su znali da ce tu blizu, u Albaniji ili u Makedoniji, kod drugih etnickih Albanaca, a neki su im bili i rodbina, naci sigurno utociste. (Tamo su ih domace vlasti zadrzavale po logorima zabranjujuci im da se skuce kod domicilnog albanskog stanovnistva sto bi i jednima i drugima vise odgovaralo, ali to je vec neka druga prica.) Jezivi zvuk projektila i odjeci bliskih eksplozija su kod njih samo pojacavali zelju da odu.

 

Za vreme bombardovanja je NATO isturio uzasnu brojku od 100.000 pobijenih Albanaca. Posle je taj broj spao na 10.000. Istina je da su mnogi poginuli. Samo to ipak nije bio nikakav “Holokaust”.

 

Ovo svejedno nije uticalo na predsednika Klintona da eventualno odvrti svoju retoriku nanize. Cak naprotiv, on je sad poceo da na vec spremljenu litaniju navodnih srpskih zlocina dodaje i “silovanje devojcica” i pored toga sto u potpunosti nedostaju bilo kakvi dokazi za ovu optuzbu. U govoru pred KFOR-ovim trupama u Makedoniji on je 22. juna izjavio kako su Srbi male devojcice “masovno silovali” ("en masse" su njegove originalne reci - prim. prev.). Tokom posebno zapaljive konferencije za stampu odrzane u Beloj kuci 25. juna, Klinton je jos vise eskalirao svoju retoriku ne bi li opravdao sledecu fazu rata: protivljenje bilo kakvoj pomoci koja bi Srbiji omogucila da obnovi svoju bombardovanjem unistenu infrastrukturu. Nagovestio je da ukoliko se ne ne oslobode Milosevica Srbi i ne zasluzuju da im zemlja bude obnovljena. Srbi “tek treba da odluce da li podrzavaju svoje rukovodstvo ili ne, da li jos uvek smatraju da je bilo u redu to sto su na desetine hiljada ljudi ubijene, to sto su stotine hiljada ljudi proterane iz svojih domova, sto su devojcice silovane a decaci pobijeni“ besneo je on i dodao da ako tako i dalje misle onda neka znaju da nece dobiti nikakvu pomoc “jer ja ne mislim da je to bilo u redu.”

 

Tako je udaren predsednicki pecat na misljenje kako nas neuspeh da u sredini njegovog mandata zbacimo, a sam bog zna kojim smo sve sredstvima to pokusali, legalno izabranog predsednika Jugoslavije znaci da srpski narod odobrava masovna ubistva i “silovanje devojcica”. Stoga oni i zasluzuju da zimu docekaju bez grejanja, bez struje, bez vode, bez fabrika da u njima rade, bez mostova da po njima predju reke. Na samitu G8 u Kelnu je britanski premijer, Toni Bler, odbacio mogucnost da se srpskom narodu uputi cak i humanitarna pomoc rekavsi kako “on uopste ne razume” kako to neko zeli da trosi novce na one koji su bili u stanju da pocine tako uzasne zlocine protiv Kosovara. Posle toga Evropska Unija je usvojila zakone kojima se zabranjuje izvoz duge liste otprilike svega sto se pomislilo kako bi Srbiji moglo zatrebati za popravak njenih bombardovanih fabrika, mostova i instalacija centralnog grejanja. Posle pomamnog bombardovanja NATO nastavlja da ubija ovu zemlju, jedino sto to sad radi tiho. (Parafraza popularne pesme” Killing me softly… - prim.prev.).

 

NATO-OVI SPREMNI DZELATI

 

Goldhagenova teza o Jugoslaviji nije samo akademsko razmatranje. Ona predstavlja smisljeni pokusaj ovog harvardskog profesora da pronadje motive za jedan agresivan i osvajacki rat. Njegove teske a nedokazane optuzbe predstavljaju raspirivanje mrznje prema citavom jednom narodu.

 

Goldhaen tvrdi kako je “vecina stanovnika  u zemlji“ Srbiji “fanaticno verovala” u pravednost kriminalnih dejstava, isto kao Nemci ili Japanci u ranim 1940-tima. Ovo - vrlo prosto - uopste nije tacno. “Vecina Srba” ni danas nije u stanju da postigne neku saglasnost ni oko manje vaznih stvari: mnogi Srbi, mozda cak i vecina njih, spremno, bez oklevanja i sa zaljenjem priznaju da Srbi jesu pocinili brojna zverstva tokom ovih gradjanskih ratova i ubedjeni su da te zlocince treba kazniti. I vise od ovoga, oni su isto tako ubedjeni - stavise, dobro znaju (prosto zato sto to i jeste istina) da su i drugi pocinili slicne zlocine tokom istih gradjanskih ratova ali da SAD i druge NATO drzave u njihovom slucaju primenjuju dvostruke standarde.

 

Goldhagen insistira da na Balkanu ne moze biti mira “sve dok Srbi budu istrajavali s negovanjem svoje vatrene mrznje etnickog nacionalizma”. Srbi su, tvrdi on nadalje, “danas pali u klopku sopstvenih iluzija, mrznje, sve ratobornijeg drustva i kulture rata i smrti.”

 

Zasto ne bi ovde probali da ovu tvrdnju izvrnemo naopacke? Iznesimo tvdnju da su profesori s Harvarda, na primer, “pali u klopku vlastitih iluzija i mrznje”. Dokaz za ovo mozemo pronaci u onom sto harvardski profesori, ili ako bas hocete, bar jedan medju njima, govore o Srbima dok mu ostali to svojim cutanjem, ili bar nedostatkom pokusaja da ga uklone s katedre koju drzi, odobravaju. Ubedjena sam da je optuzba protiv profesora s Harvarda jaca od iste protiv Srba jer ce svakom biti neuporedivo teze da medju Srbima nadje onog ko je spreman da ispali ovakve tirade protiv Albanaca ili protiv bilo koga drugog. Procentualno ucesce u ukupnoj populaciji onih Srba koji bi bili spremni da potpisu ovakve blanko optuzbe protiv bilo kojeg naroda, sigurno je manje nego procentualno ucesce takvih harvardskih profesora, sve i u slucaju da Goldhagen ostane jedini takav medju njima.

 

Zapanjujuci zakljucak ovog Goldhagenovog traktata glasi da je srpski narod sastavljen od “pojedinaca sa poremecenim sposobnostima za moralno prosudjivanje koji su pali u moralnu provaliju i nema nade da ce se iz nje moci u dogledno vreme uspesno izvuci samo sopstvenim snagama”. Kroz to sto su podrzavali ili prihvatali Milosevicevu “eliminacionisticku politiku” (koja uzgred receno i nije nikad i nigde postojala osim u masti pisaca iz “Novog Republikanca” – The New Republican – stranacke novine u SAD. -  prim. prev.) srpski je narod “sam sebi oduzeo sva zakonska i moralna prava da bude gospodar svoje sudbine” pa zbog toga ”njihovu zemlju treba staviti pod prinudnu upravu”.

 

Ovo bi jasno, trebalo postici invazijom NATO-a, sve s namerom da se Srbima i Srbiji priusti isti onaj tretman kakvim je denacifikovana Nemacka. “One koji podrzavaju kriminalce, a to je najveci deo srpskog naroda, treba naterati da uvide sopstvene greske i treba ih prevaspitati.” A posto “eliminacionisticka ideologija” nikada nije postojala, isto kao ni “infektivni nacionalizam”, isterivanje tog dvojca iz Srba ce zacelo biti vrlo tezak i dugotrajan zadatak. No, zato dokaz buduceg uspeha u ovom poslu vec lezi spreman i na dohvat ruke: “Ako se ljudi slazu oko toga da je bilo i mudro i moralno ispravno okupirati i transformirati Nemacku i Japan 1945. onda oni moraju principijelno da podrze i ideju da se na istom tragu sredi Srbija 1999.”

 

Eto to je Golghagenova shema. Po njoj ni Hitlerova Nemacka ni Holokaust nisu bili uzasni izolovani dogadjaji nego samo jedan obican model, uzorak neceg sto se (samo od sebe) povremeno ponavlja i sva je prilika da ce na isti nacin nastaviti da se replicira i u buducnosti. Zla drzava uhvacena u zagrljaj zle ideologije napada svakoga u svojoj blizini: vrsi genocid; njeni stanovnici u tome ne vide nista ruzno, cak i aplaudiraju i sami preparirani “gorucom mrznjom etnickog nacionalizma”; da stvar bude jos gora, ovakva zla zemlja postaje i sama plen sopstvenih “zabluda” ponajpre tako da poveruje kako je ona u stvari postala zrtva. Srecom, za ovakav problem postoji i resenje: “medjunarodna zajednica” (citaj SAD i njeni vojni saveznici) moraju da “prevaspitaju” njene stanovnike tako sto ce ih nauciti kako ce postati politicki korektni (u vezi ovog neposrednog zadatka i Univerzitet Harvard bi mogao da postane nosilac pogolemog ugovora). I svi bi posle ziveli zauvek srecno i veselo.

 

Dok oni koji su na svojoj kozi osetili i doziveli II Svetski rat, Hitlera i nacisticki genocid polako stare i umiru, mi koji ostajemo postajemo svedoci ruznog, tuznog ali bez sumnje neizbeznog i uvek iznova ponavljanog postupka: pretvaranja kompleksne istorije u obican mit. Ne u bilo kakav mit, dobar jedino za neku zbirku kratkih prica, to bi trebalo da bude jedan aktuelan i aktivan mit koji ce biti u stanju da osigura postizanje moci. Mitski se dogadjaj ritualno ponavlja ne bi li posluzio kao cement za povezivanje i jacanje kohezije zajednice. Time se potvrdjuju kako njen legitimitet tako i njen identitet. Time II Svetski rat prestaje da bude izvor u kojem trazimo i danas potrebnu mudrost, on postaje samo mit kojim se sluzimo da bi opravdali sopstvene danasnje postupke.

 

Izuzetno velika kolicina lazi o Jugoslaviji kolala je svetom kroz dug period vremena, odrzavala se visoko i njima se fanaticno verovalo. No, ni svi motivi zbog kojih su  te lazi uopste pustene u opticaj nisu dovoljni da objasne citav fenomen nastao oko njih. Zasto mocnici lazu uopste nije tesko da se objasni. Medjutim, ono sto ostaje tesko za objasniti jeste zasto im ostali tako slepo veruju. Ocigledno je da su lazi o Jugoslaviji popunjavale odredjenu prazninu i zadovoljavale odredjenu potrebu koja je evidentno postojala, potrebu i vecu i vazniju od pukog uspostavljanja strateskih uporista na putu ka kaspijskoj nafti a prevazilazi i druge cisto racionalne razloge. Ocigledni razlozi doduse postoje ali zaista nisu dovoljni da objasne ovako ogromne razmere tako stvorene iluzije.

 

 

MIT U PODLOZI SVEGA (The founding myth)

 

Od Fukajaminog (Fukayama)  ”kraja istorije” preko Hantingtonovog “sukoba civilizacija” pa sve do danasnjeg “humanitarnog ratovanja”, establisment SAD-a je zudno tragao za “Velikim Idejama” koje bi pravile drustvo “Novom svetskom poretku”. Nezaobilazna karakteristika svih takvih “Velikih ideja” je potpuni cinizam kojim su zaogrnute i bezobzirno uverenje u njihovu svemoc i pravednost. Kod svih njih potpuno nedostaju bilo kakvo preispitivanje ili nedaj-boze, samokriticnost (inace osnova svake moralnosti i savesti), dok se motivi moci s kojima se ovakve ideje poistivecuju smatraju besprekornim, bogom danim i van domasaja drugih, obicnih smrtnika. “Nas” sistem, “nasa” civilizacija, “nase” vrednosti su se sve do jedne bezpogovorno dokazale vec samom “nasom” pobedom nad komunizmom. Preostaje nam jos samo jedno moralno pitanje na koje treba da damo odgovor: sta da uradimo kako bi i sve ostale doveli u red? To je lako (Fukajama) ili tesko (Hantington) ili je tek dobrodosao izazov za NATO? Goldhagen doprinosi razvoju ove trece varijante koja je sire poznata jos pod imenom “humanitarno ratovanje”.

 

Jugoslavija je posluzila kao zajednicki neprijatelj potreban da se Evropa i SAD ponovo priblize u novom, misionarskom NATO-u. Ovaj obnovljeni, moralizirajuci atlanski savez ocigledno odgovara americkim strateskim interesima. Zbunjuje cinjenica da su se i evropski NATO lideri i mediji jednako kao i Amerikanci zdusno i zestoko bacili na posao blacenja i demoniziranja Srba. To se nigde nije tako jasno videlo kao u Francuskoj, istoj onoj koja je kroz istoriju sa Srbijom od svih zapadnoevropskih zemalja bila najblizi saveznik. Mozda bas zato sto je takva francuska reakcija bila najmanje verovatna i ocekivana ona i jeste za razumevanje ovog fenomena najznacajnija. Tokom bombardovanja su javni protesti bili jaci i bilo je vise kritika i analize u Italiji, cak i u Nemackoj, nego u Francuskoj. Jos nesto, dok se za SAD i Nemacku moze pretpostaviti kako imaju nekakve strateske ili ekonomske interese za osvajanje Balkana, tesko je shvatiti kako bi to Francuska mogla pored njih da skupi dovoljno mrvica da opravda troskove i stetu koje joj je kosovska avantura donela. Da li to znaci da su Francuzi i inace veci idealisti od ostalih? Da su oni iskreno poverovali u “humanitarni rat”? Donekle je i to mozda tacno, ali ostaje cinjenica da su francuski mediji vec godinama nenaklonjeni Srbiji i Srbima kao i to da su Francuzi narocito lose obavesteni o svemu sto se proteklih godina dogadjalo u  bivsoj Jugoslaviji. Ovome ni najmanje nije smetala ni cinjenica da se u visim i obavestenim krugovima u Francuskoj ovaj rat od pocetka shvatao kao puko americko razmetanje silom a uopste ne kao “humatarni” poduhvat. Svejedno, javnih kritika skoro da i nije bilo.

 

Elita u Francuskoj koja danas predvodi vladu, privredu i medije vec je godinama potpuno posvecena samo jednom velikom projektu: Evropskoj uniji uspostavljenoj na temelju bliske saradnje s Nemackom a zapecacenoj zajednickom valutom. To se shvata kao jedina mogucnost Francuske da opstane u konkurentskom svetu americke “globalizacije”. Vec se oseca i nasiroko rasprostranjeni zamor, zasicenost (ennui) ako ne i razocarenje ovakvom monetarnom Evropom. Tu i takvu “Evropu” sacinjava previse birokrata i tehnokrata, previse opskurnih propisa i regulativa, previse odusevljenja eurom, previse lobija, premalo radnih mesta, previse nadmetanja a premalo zajednickih ciljeva i namera.

 

Ono sto Evropskoj zajednici danas potrebno i vise od zajednicke valute jeste njen zajednicki identitet. Danas je nemoguce da to mesto zauzme na pr. religija. Iako je danasnji Papa Superstar, Hriscanstvo ne samo da vise nije u modi nego bi bilo i politicki nekorektno s njim izjednaciti Evropu jer time rizikujemo implicitno iskljucivanje svih ostalih religija. Na isti nacin su danas zastareli i antifasizam pa i antikomunizam. Sta nam onda jos preostaje? Ljudska prava.

 

Evropa danas trazi svoj moralni identitet. Savrsena formula, pogotovo za Francuze koji se hvale kako su bas oni izmislili Deklaraciju o pravima coveka Déclaration des Droits de l'Homme, jesu ljudska prava - narocito ljudska prava kao uverenje koje ima vecu snagu i od samih nacionalnih granica i koje opravdava napustanje onog dugo branjenog principa drzavnog suvereniteta bez kojeg ne bi bili moguci cak ni sami sporazumi o Evropskoj Uniji potpisani u Mastrihtu i Amsterdamu.

 

Jedan broj evropskih intelektualaca, a bas Francuzi su bili najbrojniji medju njima, je 1994. organiziovao sastanke i sastavljao nekakve efemermne “izborne liste” sve oko slogana “Evropa zivi i umire u Sarajevu”. Jasno, to nije bilo nista drugo nego ekstravagantno preterivanje, pesnicka hiperbola. Ali njime je svejedno obuhvacena evidentna potreba da se Evropa izjednaci s necim dramaticnim, necim snaznim kao sto je na primer bio gradjanski rat u Spaniji. Upravo zato su intelektualci koji su osecali takvu potrebu prihvatili ovako idealizovanu “Bosnu” za simbol bas takve “Evrope”, kao da Evropa nije tehnokratski organizovan proizvodjac moci spreman da rame uz rame s Amerikom dominira svetom nego nekakav nezni pupoljak visenacionalne kulture kojem eto, preti opasnost da ga novi Hitler na smrt izgazi i zatre.

 

Kriza Jugoslavije je bila prva koju su u celosti presuli u kalupe ideologizovanog mita II Svetskog rata. Milosevic je postao “Hitler”, Srbi su postali novi “nacisti”, a njihovi protivnici, svi do jednog, zrtve (potencijalnog) novog “Holokausta”. Zar s kojim su evropski intelektualci poverovali u “neverovatno” i s kojim su spremno uzvikivali “mi smo mislili da se takvo nesto ovde vise ne moze ponoviti!” kao i to sto nisu uzlozili ni najmanje truda da se uvere da li se tu zaista “to dogodilo” ili se mozda “to nije dogodilo”, moze slobodno biti oznaceno kao zluradost (Schadenfreude). Kao da su se obradovali zbog “nastalih“ zrtava a ta njihova “radost” je bila znak da su konacno otkrili nas kolektivni identitet, ono sto sad mozemo da zovemo “Zapad”.

 

Ako su oni krivi mi smo nevini.

 

Oni, to se podrazumeva, jesu grozni Srbi, krivi za sve ono za sta su Nemci pod Hitlerom bili krivi. Sad su medjutim Nemci nevini i sede na istoj grani s andjelima i eurom, zajednickom valutom. Nacizam je sada ono zlo koje Evropa, skupa s Nemcima, tek treba da istrebi.

 

Mi, na drugoj strani, mi smo (na zapadnoj strani Atlantika) Amerika, Novi svetski poredak, poslednja, jedina i najveca uzdanica celog covecanstva itd.; ili mi na istocnoj strani Atlantika, nova Evropa Evropske Unije, sasvim drugacija, susta suprotnost staroj Evropi ratova izmedju drzava-nacija, zlocudnoj Evropi ciji je jedini preziveli ostatak (ali ni to ne za dugo) srpska Jugoslavija.

 

Ovo je ritual koji prosto vapi da bude opisan i proucavan od antropologa. Mit nastaje na podlozi od istorije i preobrazava se u ceremoniju u kojoj uloge, sve jednu po  jednu, prezuzimaju novi i novi glumci na istorijskoj pozornici. Na kraju predstave privodi se zrtvena zivotinja. Jugoslavija je ta koja simbolicno otelovljava sve grehe stare Evrope, ona predstavlja sve ono sto Evropa nije ili barem ne zeli vise da bude. Nju treba unistiti. Posle bombi embargo. Ostrakizam (u antickoj Grckoj oduzimanje gradjanskih privilegija, odstranjivanje iz drustva - prim. prev.), ponovljeno unistavanje sve dok ne ostane ni kamen na kamenu.

 

U Srbiji, zabrinute ljude muci barem jedno pitanje: sta nam je jos preostalo sto uopste mozemo da uradimo?

 

Cak i kad bi nekim cudom Milosevic sutra podneo ostavku, nema nikakve garancije da Zapad i njegovi mediji nece brze-bolje i njegovog naslednika proglasiti za tek najnovijeg Hitlerovog dvojnika. Njihov posao bi mogli da olaksaju moralisti od karijere iz vladajuceg establismenta, Goldhagen na primer, uvek spremni da udare u talambase i pevaju o dubini “moralnog ponora” u koji su Srbi potonuli nesposobni da se iz njega izvuku sami, osim ako im ne zavedu “prinudnu upravu” tj. NATO-ov protektorat. A s unistavanjem mozemo slobodno da nastavimo sve dok trenutak ne bude dovoljno zreo da se izvrsi nacionalna lobotomija potrebna citavom ovom bezboznom i sirovom narodu.

 

Uhvaceni u ovakvu samrtnu klopku, koliko su Srbi sami odgovorni, i koliko upravo sada, za sve ono sto im se dogadja? A koliko smo za to odgovorni mi?

 

 

 

 

FUSNOTE:

 

[1] "NATO general trazi da se gadjaju srpski lideri; I narod u Beogradu mora da oseti patnje, kaze on ", od  Majkla Gordona (Michael R. Gordon), New York Times/ International Herald Tribune, 14. maj 1999.

 

[2] "Da li  je doista privreda Srbije na meti? Napadi izgleda da su usmereni tako da izazovu otpor Milosevicu", od Dzozefa Ficeta (Joseph Fitchett), International Herald Tribune, str 1, 26. maj 1999.

 

[3] Klintona su upozorili i iz obavestajnih krugova SAD-a a i italijanski premijer Masimo D’Alema (u strahu od posledica po Italiju) da ce bombasrdovanje izazvati eksploziju izbeglica, a komandant NATO-a, Vesli Klark, je licno izjavio kako su vojne vlasti u potpunosti predvidele srpski odgovor na bombardovanje a istovremeno  je insistirao i na tome da NATO operacija nije planirana tako da bude odgovor na etnicko ciscenje. Pogledaj Noam Comski (Noam Chomsky), Novi vojnicki humanitarizam: lekcije sa Kosova (The New Military Humanism: Lessons from Kosovo) izdao Common Courage Press, Monroe, Maine, SAD 1999. stranice 20, 21, 36.

 

[4] Pogledaj Zbignjev Bzezinski (Zbigniew Brzezinski), Velika partija saha: Americki primat i njeni geostrateski imperativi (The Grand Chessboard:American Primacy and Its Geostrategic Imperatives), Basic Books, 1997 ; pogledajte jos i Gospodari svemira? NATO-ov balkanski krstaski rat (Masters of the Universe? NATO's Balkan Crusade), urednik Tariq Ali, Verso, London, 1999.

 

[5] Vidi Chomsky, gore navedeno, str. 152-3.

 

[6] Senka inteligencije … SAD su Tribunalu isporucile tajne podatke”(U ovom se naslovu krije igra reci inteligencija=obavestajna sluzba - prim. prev."The Shadow of Intelligence... U.S. Gave Tribunal Classified Date"), od Vilijema Branigina (William Branigin), Washington Post/International Herald Tribune, str. 1, 29. maj 1999.

 

[7] Pogledajte Dijana Dzonston (Diana Johnstone), "Kad je zlocin skrojen da pristaje kazni” (Making the Crime Fit the Punishment), objavljeno u Gospodari svemira? NATO-ov balkanski krstaski rat, Verso, London, 1999.

 

[8] International Herald Tribune, 31. maj 1999.

 

[9] Newsweek, 12. april 1999.

 

[10] Daniel Jonah Goldhagen, "Kad bi je obnavljali … Nova Srbija” (If you rebuild it... A

New Serbia), The New Republic, 17. maj 1999.

 

[11] Pogledajte Robert Tomas (Robert Thomas) Srbija pod Milosevicem; Politika u 1990-im (Serbia under Milosevic: Politics in the 1990s), Hurst & Company, London, 1999. (Ovo delo preporucujem za jedan neuobicajeno korektan i detaljan pregled sukobljenih struja u unutar-srpskoj politici.)

 

[12] Po istom principu bi i znacajan broj predsednika SAD-a i neki drugi lideri demokratskih zemalja nasli svoji mesto na optuzenickoj klupi. Medju najnovijima su predsednik Klinton i premijer Bler koji komanduju NATO jedinicama koje su s Kosova prvo isterale policijske jedinice a onda okrenule glave da ne bi “videli” kako revolverasi NATO-ove etnicke albanske “paravojske” masakriraju 14 Srba seljaka koje su ugrabili sa zetve, sto su samo neke od zrtava pale tih i drugih dana.

 

[13] Do danas je ostala nejasno da li su etnicki Albanci ubijeni u Racku bili neduzni civili koje je pobila srpska policija, kako tvrde OVK i americki zvanicnici, ili su bili gerilci ubijeni u borbi s policijom cija je tela preko noci aranzirala OVK da bi ucinila da lice na “masakr”. Ono sto jeste sigurno je da su se policijska akcija i vatreni okrsaj izmedju njih i  OVK dogodili dan pre nego sto su ova tela otkrivena.

 

[14] O ovom su masakru koliko ja znam izvestavali samo izvan Jugoslavije, i to anti-Milosevicevsko Udruzenje za Nezavisne Medije, ANEM (Association for Independent Media - AIM) koje proizvodi i-mejl novinske izvestaje za pretplatnike a finansijsku podrsku dobijaju od Evropske Zajednice i od drugih izvora iz inostranstva.

 

 

[15] Newsweek je citirao reci istrazivaca “Human Rights Watch”-a za Kosovo, Freda Abrahamsa, "Cvrsto verujem da su to bili neduzni civili koje su srpski policajci pobili jedino zbog njihove nacionalnosti.” Abrahams moze da “veruje cvrsto” sto god ga je volja, ali nam nije dao nijedan dokaz za svoju tvrdnju.

 

[16] Pogledajte Filip Najtli (Phillip Knightley), "Propagandni ratovi” (Propaganda Wars), The Independent on Sunday, London, 27. jun 1999.

 

[17] Rebeka Cemberlen (Rebecca Chamberlain) i David E. Pauel (David E. Powell), “ Srpski sistem sa silovanjima; Zlocin je kljucni element njihove vojne strategije. Slobodan Milosevic mora odgovarati" (Serbs' system of rape; The crime is a key part of their military policy. Slobodan Milosevic must be held responsible), The Philadelphia Inquirer, 24. maj 1999.

 

[18] Dr. Ricard Munc (Richard Munz), hirurg na univerzitetu u Bohumu koji je radio na pruzanju humanitarne pomoci u Makedoniji, dao je svoje svedocenje po zahtevu da pruzi potvrdu pricama o silovanjima. Nemackom dnevniku Die Welt se pozalio da reporteri vecinom nisu hteli da prihvate cinjenicu kako medju 60.000 izbeglica u kampu u kom on radi nijedan medicinski radnik nije lecio ni jednu jedinu zrtvu silovanja.

 

[19] Filip Smuker (Philip Smucker), " NATO se stidi taktike i ideologije OVK” (NATO shies away from KLA tactics, ideology), The Washington Times, 5. maj 1999.

 

[20] International Herald Tribune, 27. mart 1999.

 

[21] International Herald Tribune, 8. maj 1999.

 

[22] International Herald Tribune, 23. jun 1999.

 

[23] Frederik Bonart (Frederick Bonnart), Direktor urednik lista NATO-ove nacije (NATO's Nations), u kolumni za gosta u International Herald Tribune, 28. jun 1999.

 

[24] Poredjenja radi, posle nemackog blickriga kroz Ardene u juznoj Belgiji 10. maja 1940. 1,2 miliona Belgijanaca su postali izbeglice u samo tri meseca rata. U to vreme je Belgija imala ukupno 8,5 miliona stanovnika.

 

NAPOMENA: Ovaj clanak smo preneli sa Covert Action Quarterly (CAQ) (Tajne akcije kvartalno), uz dozvolu autora.

 

Za obaranje argumenta o “masovnim ubistvima” kojima je NATO pravdao svoj napad na Kosovu a koje su mediji i posle toga koristili da bi opravdali napade Albanaca na Srbe, Rome i sve druge na “posleratnom” Kosovu kliknite Error! Reference source not found. ili odite na Error! Reference source not found.

Za odlican uvodnik o onom sto  je prethodilo dogadjanjima na Kosovu kliknite drugi clanak od g-dje Dzonstoun Error! Reference source not found. “Pogled na Jugoslaviju kroz zatamnjeno staklo” ili odite na Error! Reference source not found.

Za kritiku izjava sa Zapada o neslobodi jugoslovenskih medija pogledajte Error! Reference source not found. ili odite na Error! Reference source not found.

Ako hocete da procitate i druge clanke molimo kliknite Error! Reference source not found. ili odite na Error! Reference source not found.