RELATIVIZACIJA HOLOKAUSTA

Analogije sa Hitlerom su izdaja ne samo proslosti nego i sadasnjosti

napisala Dajana Dzonston (Diane Johnstone)

prevod i obrada: Bata Arandjelovic

Poveli su rat da bi li zastitili ugnjetavanu nacionalnu manjinu, da bi kaznili krvoprolice, da bi uspostavili Novi svetski poredak.

Sta mislite, koji je to bio rat? Pa, Hitlerov, naravno, onaj bolje poznat kao Drugi svetski rat. Navodno ugnjetavana manjina bili su Nemci u slovenskim zemljama, navodna agresija je bila namesteni upad Poljaka u Nemacku proglasen za “krvoprolice”, a “Novi svetski poredak” je stvarno bio javno objavljen plan nacisticke Nemacke.

Cini se kako su danas u Americi svi ovi i ovakvi izgovori za Hitlerov osvajacki rat i njegovi navodni ciljevi vec uveliko zaboravljeni. Njih danas vise ne spominju ni politicari a ni mediji, iako i jedni i drugi malo-malo pa povuku neku novu paralelu izmedju danasnjeg i ondasnjeg vremena.

A svi se ipak dobro secaju holokausta, Hitlera i Minhenskog sporazuma. Prostim svodjenjem “naravoucenija” Drugog svetskog rata na samo ova tri elementa, citava prica glasi ovako: Bio jednom jedan zao covek, Hitler, koji je hteo da poubija sve Jevreje. U Minhenu Zapad nije uspeo da ga zaustavi. Kao rezultat tog neuspeha desio se holokaust. Zbog toga je danas neophodno da se odupremo svakom “novom Hitleru” koji bi mogao putem da se pojavi. Obrazac ovako pojednostavljen potpuno obezvredjuje diplomatiju a daje pravo za primenu vojne sile. Ako hocemo da na novog protivnika napujdamo pse rata (igra reci autora - ‘psi rata’ je engl. zargon za ratnike najamnike - prim. prev.), sve sto treba da uradimo je da uperimo prstom na njega i proglasimo ga za novog “Hitlera” a onda da odbacimo svaku mogucnost da s njim postignemo prihvatljivo diplomatsko resenje u nekom novom “Minhenu”. Jos od samih pocetaka jugoslovenske krize, od 1991, u medijima preovladava pojednostavljen nacin izvestavanja o ovoj izuzetno kompleksnoj a malo poznatoj i slabo objasnjenoj situaciji - svi pribegavaju analogijama. Vasingtonska firma za odnose s javnoscu (public relations) Rader Fin (Rudder Finn) sklapa ugovor s Hrvatskom i s kosovskim Albancima i iskoriscava ovakvu sklonost medija pa prolazne logore u Bosni pod kontrolom Srba (doduse, mesta zaista uzasna, ali mesta kakvih je u Bosni tih dana bilo puno pa i onih pod kontrolom Muslimana i Hrvata, mesta kakva u blizini bojista postoje na stotinama drugih mesta na svetu) poistovecuje s Ausvicom. Preko noci Milosevic postaje “novi Hitler”. Onim novinarima koji su pokusali da ispitaju ovu uzasno preteranu pricu s jedne strane je pretila opasnost da ce im za to vreme promaci neki “znacajan dogadjaj” u ovom smislu a s druge strane cak i mogucnost da ih optuze za “revizionizam” (holokausta) ili cak za “negiranje samog Ausvica”.

Jedan broj americkih novinara je tu nedavno svejedno uspeo da napravi odlicne, dobro odmerene reportaze o Jugoslaviji. Izvestaji s Kosova Stiva Erlangera za Njujork Tajms predstavljaju dobar odraz kompleksne i viseslojne realnosti ove napacene pokrajine koju su mucili NATO-ovo bombardovanje, opskurni oruzani sukobi, obican kriminal, maltretiranja pa i napadi sasvim obicne panike. Medjutim, cak i ovako ozbiljni izvestaji su morali da probiju godine i godine pojednostavljenih analogija, debele naslage izvrnutih i netacnih podataka, poplavu ciste propagande koju su zdusno sprovodili urednici, kolumnisti, karikaturisti i svi drugi, svi uporno ponavljajuci odjeke beskrajnog niza varijacija na uvek istu temu o “novom Hitleru”.

Izgleda da je nezbezna i tragikomicna sudbina covecanstva to da nije u stanju da sagleda sledecu klopku dok uporno pokusava da se izvuce iz prethodne u koju je neoprezno upalo. Danasnjim tvrdoglavim prizivanjem uspomena na Ausvic kolektivna imaginacija biva na silu usmerena na neuporedivo obicnije ljudske tragedije. A kako danas stvari stoje, uspesni “revizionizam” nije onaj kojim se Ausvic porice nego bas ovaj kojim Ausvic omalovazavaju tako sto se na njega pozivaju i tamo gde ga uopste nema.

Opasnosti koje nose iskonstruisane analogije

Kad pribegavamo analogijama treba da sacuvamo veliku dozu opreza, pogotovu kod tema kakve su Hitler i holokaust, a zbog intenzivnog emotivnog naboja koji ih neminovno prati. Kad se ovakve analogije primene na situaciju koja i inace nije dovoljno poznate i jasna, njima se stvara polu-fantasticna slika koja u velikoj meri zakriljuje realnost. Suocen s “novim Hitlerom” i navodnim “genocidom” malo ko ce da se zapita kakve su sve interese i motive mogle da imaju sve strane uvucene u taj sukob. U nastavku se problem svodi na opranje prstom na “lose momke” i na potrebu da im se konacno “odupremo”. Ovako uproscen mentalni sklop jednostavno iskljucuje mogucnost bilo kakvog ozbiljnijeg pokusaja da se shvati zasto se neko ponasa bas tako kako se ponasa.

Na isti nacin su i izvorni motivi i interesi koji su pokrenuli Hitlerovu agresiju pre onoga rata bili uspesno zamagljeni. Realno gledano, koliko god da je Hitlerov antisemitizam bio zestok, sam ne bi bio dovoljan da Nemacku odvede u osvajacki rat na ogromnom prostoru, izmedju Severne Afrike, Norveske i Volge. Vojna, finansijska i industrijska elita tadasnje Nemacke svoj je motiv otkrila u geostrateskom cilju: Evropa pod dominacijom Nemacke i “Novi svetski poredak”.

Propaganda kojom su Nemce uspesno zapalili da se bore govorila im je kako je njihov zadatak, njihova bozanska misija, bila da citavom svetu donesu dobar, nemacki, “Zapadni” poredak. Za uspostavljanje tog poretka najpre je trebalo identifikovati a onda i eliminisati “remetilacke” elemente. Tek tu je bio pravi trenutak da se Hitlerov antisemitizam izvede na scenu. Po Hitleru nered je bio komunizam a postojao je i u kapitalizmu, u obe varijante Jevreji su bili glavni krivci. Malo manje krivi, ali svejedno krivi, bili su i Sloveni (njih su jos smatrali i inferiornom, nizom rasom) pa onda redom i drugi manje vazni mutikase kao na pr. Cigani ili homoseksualci.

Ko god danas zeli da ozbiljno i odgovorno povuce bilo kakvu analogiju izmedju NATO-ovog rata i nacistickog blickriga mora biti svestan da neke od njih mogu biti uzasno porazavajuce za NATO saveznike. Doduse stoji i ona druga istina - da se americki mediji ni jednog jedinog trenutka nisu pozabavili cinjenicom da je cak i “Novi svetski poredak” kao slogan nacisticka tvorevina a da mu je predsednik Bus samo udahnuo novi zivot u trenutku propasti Sovjetskog Saveza. Nazalost, ti isti mediji se na isti takav nacin ni jednog jedinog trenutka nisu zadrzali ni na cinjenici da je i Hitler svojevremeno naredio da se Beograd bombarduje, u znak odmazde za odupiranje njegovom “Novom svetskom poretku”, dok je u isto vreme i hrvatske i albanske secesioniste i nacionaliste nagradio uvecanim drzavama (a onda su se i jedni i drugi potrudili da stanovnike srpske nacionalnosti iz njih ili isteraju ili istrebe). Vidjene ocima Srba, danas povucene paralele s Drugim svetskim ratom upravo ovako izgledaju i to bez obzira da li ti Srbi podrzavaju Slobodana Milosevica ili pak ne mogu da ga smisle. Ko nije u stanju ovo da uvidi taj nikad nece uspeti da razume Srbe.

Prokletstvo baceno na citavu srpsku “rasu”

Kako bombama nisu uspeli da osvoje srca srpskih ljudi tako su Srbi postajali sve vise objekt i meta ne samo bombaske nego i propagandne kampanje. Otpor koji su opravdano pruzali pripisan je njihovoj perverznoj tvrdoglavosti ili, jos gore, njihovoj privrzenosti pa i saucesnistvu u pretpostavljenim zlocinima “novog Hitlera”.

Lako dokaziva cinjenica da je Srbima mnogo milije visenacinalno drustvo te da je Srbija u sustini jedina u citavoj regiji koja se priblizava idealu izvorne multinacionalne drzave, bila je na Zapadu zanemarivana, cak negirana, upornim insistiranjem na prici kako stare, nevidljive aveti “srpskog nacionalizma” jos uvek haraju Evropom. Tvrdnja predsednika Klintona da Jugoslaviju razaraju zato da bi u njoj uspostavio nesto sto u njoj vec odavno postoji - visenacionalno drustvo - dok su SAD u isto vreme podupirale i naoruzavale albanski oruzani pokret koji stremi uspostavljanju etnicki ciste Velike Albanije, predstavlja glupost, neznanje, bezobrazluk i nepostenje uzdignuto do nevidjenih visina, do apsurda.

Iz cinjenice da reakcija Srba na americko bombardovanje nije bilo zbacivanje Milosevica s vlasti, propagandisti NATO-a izvlace zakljucak da su Srbi svi do jednog “nacisti”. Negde sredinom maja BBC sam sebi postavlja pitanje nedelje: - Moze li uopste Srbija da sama sebe popravi? – Ne moze, odgovara na njega Mark Viler (Mark Wheeler), britanski akademik, i spremno objasnjava svoj stav da Srbiju treba vojno pokoriti, isto kao Nemacku posle Drugog svetskog rata a da je onda treba “denacifikovati”.

Gradjanin pojedinac ima zakonsku mogucnost da tuzi sudu publikaciju koja ga oklevece. Slicna mogucnost koja bi bila na raspolaganju gradjanima neke drzave koju NATO uzme na nisan jednostavno ne postoji. Sve je dozvoljeno kad treba vredjati “sve Srbe”. Njusvik od 12. aprila nije ni casa oklevao da Srbe opise kao “rasu” koju krase jedinstveno negativne osobine. Sve to objavljeno je u clanku Roda Nordlanada “Osveta trke sa zrtvama” (Rod Nordland “Vengance of a Victim Race”). “Srbi su” porucije se u njemu citaocima “majstori mrznje” (expert haters).

A onda se zlonamerne generalizacije izmenjuju s cistim lazima: “To je narod koji je izmislio izraz ‘etnicko ciscenje’ – kao svoj borbeni poklic jos 1991. u Hrvatskoj kad su iz Hrvatske izbacivali Hrvate” pise Nordland. To jednostavno nije istina. Kako je to Dzim Nojrekes (Jim Naureckas) jasno pokazao (u casopisu Extra!, broj od 5. 6. 1999.) taj se izraz pojavio u americkim novinama citavu deceniju ranije a koristili su ga da opisu tretman koji Albanci primenjuju nad Srbima na Kosovu. Taj tretman je inace i sam star koliko i vreme. Na Balkanu je bio redovno koriscen kao prinudni metod za okoncavanje pogranicnih sporova. Najdramaticniji ovakav primer dogodio se prilikom razmene stanovnistva izmedju Grcke i Turske jos pocetkom ovog veka. Sto se tice rata u Hrvatskoj puna istina je da su taj postupak svi uzajamno primenjivali, a opet u sklopu prepirke oko unutarnjih granica razvaljene Jugoslavije. Bio je to neizbezan rezultat podrske koju je Zapad dao ishitrenom i nedogovorenom razbijanju Jugoslavije.

Njusvik je ubedjen da mu je uspelo da pronikne u dubinu srpske psihe. On kod njih otkriva duboko usadjeno “osecanje zrtve”, viktimizaciju – korisan element koji ce nam kasnije puno pomoci da im se narugamo i da unapred odbacimo sve zalbe naroda predodredjenog da postane zrtva NATO-ovog bombardovanja. Sve ono sto cemo mi da im uradimo jeste samo plod njihove maste. “Drugi vazan element srpske psihologije je ‘inat’, sto znaci prkos (engl. spite) ali sadrzi u sebi i ideju osvete po svaku cenu. Spremnost za osvetu pomesana sa samosazaljenjem zaista predstavlja vrlo opasnu kombinaciju.”

Medjutim, “inat” je rec koja postoji i u albanskom jeziku sa u dlaku istim znacenjem. U stvari to je turska rec koja se uvukla u sve jezike regiona tokom vekovne otomanske vladavine. Ako postojanje nekog izraza ili neke reci u nacionalnom jeziku predstavlja kljuc za desifrovanje “nacionalne psihologije” onda se isti zakljucak moze neumanjen primeniti i na Albance pa verovatno - i to najizrazenije - i na same Turke. Medjutim posto su oni nasi saveznici mi njih kao takve ipak necemo izlozi bas takvom cepidlacenju.

Clanak kao ovaj nije nista drugo nego cista propaganda i ne sluzi nicem drugom nego da opravda to sto citav jedan narod tretiramo kao parije (odbaceni, prezreni, nedodirljivi - najniza kasta u Indiji i Burmi - prim. prev.) pa im se preti i samim zatiranjem. Podnaslov Nordlandovog clanka je: ”Srbi su autsajderi Evrope, zestoki mrzitelji odgojeni na samo-sazaljenju. Cak i demokrate medju njima imaju problematican karakter.” Samo izvadite naziv “Srbi” i stavite “Jevreji” i dobicete uzorak one iste retorike koju su Nacisti koristili u predvecerje “konacnog resenja”. Kad vec povlacimo paralele s Drugim svetskim ratom onda je krajnje vreme da na njih pogledamo i iz drugog ugla.

Preneseno iz Extra! (Casopis FAIR-a, Za fer i korektno izvestavanje) juli/avgust 1999.