Napisao Prof. Radzu G. C. Tomas ( Raju G. C. Thomas)

prevod i obrada: Bata Arandjelovic

On je redovni profesor politickih nauka na Univerzitetu Market (Marquette University) u Milvokiju, Viskonsin-SAD. Takodje radi i kao pridruzeni visi asistent-istrazivac u Centru za medjunarodne odnose na UCLA (University of California, Los Angeles). Bio je i vanredni predavac i asistent na Univerzitetu Harvard (1980.-81. i 1988. –89.), na UCLA (1982.-83.) i na MIT-u (1988.-89.) (Massachusetts Institute of Technology) i na medjunarodnom Institutu za strateska istrazivanja (International Institute for Strategisc Studies)–London (1991.-92.).

Medju knjigama koje je napisao su i: “Odbrana Indije” (Defence of India) 1978.; “Bezbednosna politika u Indiji” (Indian Security Policy) 1986.; “Sposobnost odvracanja i stabilnost na jugu Azije” (Deterrence and Stability in South Asia) 1993.; Bezbednost, demokratija i razvoj na jugu Azije (Security, Democracy and development in South Asia) 1993./94.

Kao saradnik i urednik (contributing editor) sudelovao je u: “Trougao velikih sila i bezbednost Azije” (The Great Power Triangle and Asian Security) 1983.; “Energija i bezbednost industrijalizovanog sveta” (Energy and Security in the Industrialized World” 1990. and “Pespektiva za Kasmir” (Perspectives on Kashmir) 1992. Veoma aktivno objavljuje u brojnim profesionalnim zurnalima, uredjuje knjige i vodece casopise.

Raju Thomas je studirao na Univerzitetu u Bombaju, na Ekonomskom fakultetu u Londonu (London School of Economics) i na UCLA gde je odbranio i svoju doktorsku disertaciju.

http://emperors-clothes.com

Rastakanje Jugoslavije izmedju 1991. i 1999. jedinstven je dogadjaj ne samo po principima koji su kod toga bili primenjeni i politici koja je u vezi njim bila prihvacena nego i po dugorocnim i kratkorocnim posledicama koje je proizveo. On ima puno slicnosti s ostalim secesionistickim pokretima koji su zabelezeni u svetu u periodu posle Drugog svetskog rata. Dezintegracija Sovjetskog Saveza iz1991. je od njega bila po mnogo cemu drugacija. U slucaju Jugoslavije dogodili se veliki i brojni vrlo opasni presedani. Po uobicajenom redosledu dogadjanja, tradicionalno bi se situacija ovako razvijala:

Kad bi se neka secesionisticka nacionalna grupacija pozvala na svoje pravo na samopredeljenje, drzava bi se uvek pozivala na svoje pravo na ocuvanje vlastitog teritorijalnog integriteta i na nepovredivost svojih granica. Priznavanje nezavisnosti koju jednostrano proglasi neka secesionisticka grupa ili deo drzavne teritorije a koje je suprotno volji saveznih ili centralnih vlasti koje se tim separatistima suprotstavljaju, predstavljalo bi povredu medjunarodnog prava.

Po medjunarodnom pravu unutrasnje granice  neke drzave nemaju nikakav pravni znacaj. One su podlozne promenama prema potrebama koje nalaze unutrasnja politika te zemlje i (ili) njen pravni sistem. Te granice nece automatski postati spoljne granice u slucaju da secesionistima ipak uspe da se otcepe, bilo uz saglasnost bilo primenom sile.

U proslosti je pojam drzavnog suvereniteta uvek shvatan na nacin da drzave nemaju pravo da se jedna drugoj mesaju u unutrasnje poslove. I dok su svi ekonomski sporazumi kao i oni o kontroli naoruzanja, zbog obostrane koristi koju su doneli medusobno dobrovoljno potpisivani, sve vise ogranicavali drzavni suverenitet, ta ogranicenja nikad nisu postala toliko siroka da bi ukljucila i pravo na mesanje iz inostranstva u unutrasnja trvenja izmedju neke drzave i njenih secesionista.

Kod razresavanja secesionistickih zahteva i pratecih nemira ili pobuna, standardni postupak svake drzave je bio da ih skrse protiv-pobunjenickim i pritiv-teroristickim sredstvima. U tim bi slucajevima nivo nasilja koji je drzava primenjivala redovno bivao veci od onog koji su primenjivali separatisti.

Formiranje novih drzava na teritoriji postojecih drzava moze da se dogodi bilo putem uspesne primene nasilja od strane separatistickog pokreta koji potpomaze nekae  spoljna silae bilo putem medjusobnog dogovora drzave sa secesionistima. Osnovni izuzetak od ovog tradicionalnog pravila predstavljali su slomovi imperija. Pravo na samoopredeljenje koje se pominje u Povelji Ujedinjenih Nacija odnosi se iskljucivo na takve zahteve postavljene prilikom dekolonizacije.

U pokusajima drzave da vojnom silom skrsi secesionisticki pokret, termin “agresija” na nacin na koji je definisan Poveljom Ujedinjenih Nacija ne moze da se primeni. To je gradjanski rat, ne rat izmedju drzava. Legitimno je pravo svake drzave da silom odbrani svoj teritorijalni integritet ali ona ima i moralnu bavezu da pritom ugrozavanje ljudskih prava svede na najmanju mogucu meru. I dok se s punim pravom moze neku drzavu optuziti za “zlocine protiv humanosti” pocinjene tokom gradjanskog rata, to nikome ne daje za pravo da tu drzavu rasturi ili da je unisti.

Pozivanje neke drzave na zakonito pravo da koristi silu unutar svojih granica moze biti u suprotnosti s njenom nemoci da uspostavi politicki legitimitet nad stanovnistvom koje naseljava pokrajinu koja tezi da se otcepi. Politicki legitimet podrazumeva i postojanje saglasnosti onih kojima se vlada.

Prema preporukama Konvencije iz Montevidea od 1933. nove drzave treba da budu priznate na osnovu empirijskog dokaza da pod svojom kontrolom drze jasnom demarkacijom odredjene granice, da imaju stabilno stanovnistvo i da postoji vlast koja svim tim cvrsto upravlja. Bilo kakav drugaciji zahtev, ukljucujuci i bilo koji moralne prirode, nije previse bitan.

Ukoliko se neki deo (ili delovi) postojece drzave eventualno uspesno otcepe, tada ce sva prava bivse drzave zadrzati njen preostali deo ukoliko je taj deo jednak ili veci od jednog ili od svakog pojedinacnog od vise odcepljenjem nastalih delova. Ovo pravilo jasno odredjuju vec ranije uspostavljeni presedani.

Secesija ce se smatrati nemoralnom ukoliko dovedi do ukidanja nekih ranije stecenih povlastica preostalom delu drzave; ukoliko zbog nje i ostali delovi celine bivaju prisiljeni da se otcepe sto dovodi do raspada drzave; ukoliko takva aktivnost vodi u rat, haos i tragediju za stanovnistvo.

U slucaju bivse Jugoslavije “medjunarodna zajednica” je povredila prakticno svaki od gornjih nacela i iskustava. U slucaju kad je Nigerija slomila secesionisticki pokret naroda Ibo u Bijafri, odgovor medjunarodne zajednice je bio sasvim drugaciji; kinesko slamanje secesije Tibeta; indijsko potiskivanje otpora u Kasmiru, Pendzabu i Asamu; pakistansko slamanje secesije u Baluhistanu i Sindu i njihov neuspeo pokusaj da isto urade i u Istocnom Pakistanu (Bangladesu); rat Sri Lanke protiv tamilskih separatista; Filipina u muslimanskoj oblasti Moro; Indonezije na Istocnom Timoru; Turske u “Kurdistanu”; Britanije u Severnoj Irskoj; Spanije u Baskiji. Po pitanju identifikacije drzave koja ce postati nasslednica prava bivse drzave a posle raspada, presedani su bili uspostavljeni kod otcepljenja Pakistana od Indije 1947, Bangladesa od Pakistana 1971, 15 “republika” od Rusije (Sovjetskog Saveza) 1991. U sva tri ova medjusobno sasvim uporediva slucaja bila su postovana ista nacela. U slucaju Jugoslavije ta nacela su bila napustena.

Krsenje i tradicionalnih pouka i medjunarodnog prava od strane Zapada doseglo je samo dno u trenutku u kom je NATO otpoceo s napadima na ostatak Jugoslavije, suprotno citavoj hrpi medjunarodnih normi medju kojima su i Povelja Ujedinjenih Nacija, Becka konvencija o Zakonu o sporazumima, zabrana napada na civilne ciljeve koji nemaju nikavog vojnog znacaja, nekoliko zakona za zastitu zivotne sredine i zastitu kulturno -istorijskih spomenika pa onda i domaci zakoni nekolicine NATO drzava koji izricito zabranjuju otpocinjanje rata osim u slucaju samoodbrane. Tvrdnja kako je ta intervencija bila humanitarna jeste najobicnije nepostenje i laz, jer humanitarne krize nije uopste ni bilo dok je sam NATO nije izazvao. NATO-ova odluka da krene u napad bila je direktna posledica “neuspeha” Beograda da zadovolji uslove iz diktata koji je u februaru u Rambujeu pred Jugoslaviju postavljen – tj. da dozvoli da se NATO snage rasporede po citavoj Jugoslaviji i da dozvoli Albancima (Kosova) plebiscitarno izrazavanje volje posle cega bi eventualno dobili i dozvolu da se Kosovo otcepi. Odluka za napad nije imala nikakve veze s humanitarnom krizom na Kosovu – humanitarnu krizu je izazvala odluka NATO-a da krene u napad.

Istorijski nagovestaji ovog rata

Tokom 20. veka nastao je obicaj da pobednici u ratu tvrde kako su Bog i pravda bili samo na njihovoj strani i kako oni tokom rata nisu bili u stanju da pocine bilo kakve zlocine. Ratni zlocinci su svi samo na porazenoj strani i svi oni redom zasluzuju da im se odmere samo najteze kazne. Po ovome, ni tvrdnje koje smo mogli cuti izmedju 1991. i 1999. tokom jugoslovenskih sukoba, nisu zvucale ni malo drugacije. A kad se pojave pobednici i za sebe izjave da su neporocni i bezgresni, svi pohrle da se nadju u njihovoj slavljenickoj koloni. Od onih koji su do juce osudjivali napade NATO-a sad mozemo da ocekujemo da uskoro promene svoje misljenje pa da izjave kako je to bilo jedino ispravno sto se moglo napraviti a sve u ime uzvisene dobrobiti covecanstva. Sav bol, patnja, tuga i gubici porazenih ce tada biti zauvek pokopani. Ne samo to, pobednici su ti koji pisu istoriju, istoriju sastavljenu od samo-zadovoljnih lazi i izvrtanja. NATO i njegovi istomisljenici su vec danas prosto preplavili svetske izvore informacija iskljucivo svojom verzijom dogadjaja kako bi nadjacali i nadglasali svako glediste koje je suprotstavljeno njihovom.

Tokom jugoslopvenske krize su se konstantno koristili istorijskim pozivanjem na Drugi svetski rat i holokaust. “Nikada vise” culi su se krestavi, raspameceni poklici. Sve takve analogije i pouke su bile potpuno pogresne. Ono sto bi moglo da nam bude prava pouka i puno realnija istorijska analogija pre ce da bude Prvi svetski rat. Nudimo vam da malo proucite i sledece cinjenice. Posle ubistva nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu 1914, Srbija je u celini prihvatila diktat Austrije iako njenu umesanost u dogadjaj nisu sluzbeno dokazali. Austrija je svejedno napala Srbiju i time otpocela Prvi svetski rat. Srbija je prihvatila sve politicke uslove diktata iz Rambujea 1999. ali je nastavila da insistira na svom teritorijalnom integritetu. NATO je svejedno napao Srbiju i time prekrsio Povelju Ujedinjenih Nacija. NATO je objavio svoju pobedu i pored toga sto u tom trenutku nije izgledalo da je bilo koja strana zaista pobedila. Ishod je bio samo prekid vatre postignut pregovorima koje je vodio ruski Ministar inostranih poslova Viktor Cernomirdin. Tim ugovorom o prekidu vatre potvrdjuje se zahtev koji je Srbija postavila jos u Rambujeu da se postuje njen teritorijalni integritet ukljucujuci i Kosovo, da snage NATO-a nece imati pravo pristupa po citavoj Srbiji i da ce, u osnovi medjunarodne snage ali sa znacajnim ucescem NATO-a, moci biti stacionirane na Kosovu.

Osim sto su porusena civilna infrastruktura Srbije, njene fabrike i druga sredstva za ekonomski opstanak njenih gradjana, srpska vojska je iz napada izasla prakticno bez gubitaka, a pogotovo na Kosovu. Oko 50.000 srpskih vojnik je u izvanrednom redu izvelo povlacenje s Kosova, iznoseci svoje gotovo celokupno naoruzanje a naizgled jednako svezi i cisti kao i NATO snage koje su za njima umarsirale u pokrajinu. Bez obzira, od Srba i Srbije se ocekuje da na sebe preuzmu svu odgovornost i krivicu, njih i dalje ostro kaznjavaju pojacanim ekonomskim sankcijama. I dok su Srbiju pretvorili u rusevine a njene gradjane u siromahe, SAD i Zapad tvrde kako nisu uradili nista lose. Sve optuzbe za ratne zlocine su bacene iskljucivo na ledja spskih vojnih i politickih lidera, nijedna se nije okrenula protiv vojnih i politickih lidera NATO-a. Ujedinjene Nacije odavno nisu bile ovako slabe kao danas.

Isto ovako, na kraju Prvog svetskog rata su Britanija, Francuska i Sjedinjene drzave Amerike proglasile pobedu iako Nemacka nije bila ni porazena ni okupirana. I zaista, na Istocnom frontu je Rusija bila porazena pa je zapala u nerede i anarhiju koji su samo pomogli uspon i uspeh Boljsevicke revolucije. Svejedno je Nemacku dopalo da na sebe primi svu krivicu i sramotu. Tako su nju Versajskim mirovnim ugovorom zestoko kaznili dok su Britanija, Francuska i SAD za to vreme tvrdile kako one nisu uradile nista lose. Samoproglaseni pobednici su dali sebi za pravo da donose i konacne moralne osude, navodno porazeni su prinudjeni da zasluzeno podnesu svaku mogucu kaznu. Za ratne zlocine su optuzeni Kajzer i jos 19.000 politickih i vojnih vodja tadasnje Nemacke – nijednog krivca nisu otkrili na strani Trojne antante ili kod SAD-a, bez obzira sto zvanicni Sudovi za ratne zlocine nisu ni bili uspostavljeni. Ogorcenost Nemaca zbog ovako surovih kaznenih mera pomogla je da dodje do uspona Nacizma i do Drugog svetskog rata. Liga naroda je dozivela potpunu propast. I dok zemlje male kao Srbija nemaju snagu da pokrenu takvu ratnu masinu kakva je bila ona nemacka u godinama izmedju dva rata, jos uvek postoji mogucnost - a kineski su stratezi to vec predlozili - za pribegavanje doktrini “neogranicenog rata” kao protiv-meri za americku sposobnost da klasican rat vodi bez zrtava na svojoj strani. Ovaj bi oblik ratovanja ukljucivao i organizovanje bioloskih i hemijskih teroristickih napada, sirenje droga u zapadnim drustvima s ciljem da se ona destabilizuju, upotreba i sirenje kompjuterskih virusa kao elemenata sireg elektronickog rata, cime bi se deo ratnih bolova i patnji prebacio i u samo srce drzava samoproglasenih vojnih i moralnih pobednika.

Kao i u godinama izmedju dva rata, 1999. godine je napad NATO-a na Jugoslaviju uzdrmao Ujedinjene Nacije na nacin na koji je Liga Naroda potkopana 1930.  Ligu su unistila tri njena clana, Japan, Italija i Nemacka koji su jos skovali trojni pakt poznatiji kao savez “Sila Osovine”. Na isti nacin na koji SAD, Nemacka i Britanija danas deluju pod okriljem NATO saveza, i Sile Osovine su pokazivale potpuni nedostatak postovanja za medjunarodne norme i za odredbe Osnivackog ugovora Lige. Ligu su zaobilazile u celini ili su tvrdile kako sve sto rade rade u saglasnosti s odredbama Osnivackog ugovora Lige. Nijedna od njih nije javno priznala da radi bilo sta nezakonito ili nemoralno, stavise Musolinijeva Italija nije bila daleko od toga da izjavi kako Liga i medjunarodno pravo tu nemaju nikvog znacaja kad je 1935. bez ikakvog povoda napala i anektirala Etiopiju. Jos pre toga, 1932, Japan je napao i anektirao kinesku pokrajinu Mandzuriju dok je za tu akciju tvrdio kako ju je izveo u skladu s medjunarodnim pravom i s Osnivackim ugovorom Lige. Japan je jos tvrdio da je tu postupio u samoodbrani i zato da bi obezbedio svoja eksteritorijalna prava u Mandzuriji, sve uprkos potpuno suprotnim zakljucima koje je objavila Lajtonova (Lytton) istrazna komisija.

Kad je Hitlerova Nemacka 1938. godine - u predigri Drugog svetskog rata - anektirala Sudete, regiju u Cehoslovackoj, Britanija je izjavila kako su protesti ove male drzave bezrazlozni jer su u toj pokrajini ionako ziveli vecinom bas Nemci. Dakle istinska paralela (s Drugim svetskim ratom) nije ta da je Milosevic Hitler - uveliko besmisleno poredjenje na kojem insistiraju mnogi zapadni lideri - nego da je Kosovo Srbiji ono sto su za Cehoslovacku 1938. bili Sudeti, a bez obzira na cinjenicu da su i u jednom i u drugom slucaju nacionalne manjine sacinjavale vecinu stanovnistva obe pokrajine. Ocena Zapada po kojoj je Miloseviceva Srbija ekvivalent Hitlerove Nemacke, pa je time vojni napad NATO-a ekvivalent akciji koju su u Drugom svetskom ratu Saveznici preduzeli odlucni da skrse zlo, jeste potpuno bezpredmetna. Nije Srbija bila ta koja je 1999. napala na pr. Madjarsku na nacin na koji je Nemacka napala Poljsku 1939. Na pocetku u Hrvatskoj i Bosni, Srbija je pokusavala da unutar drzave Jugoslavije koja se raspadala sacuva sto veci broj Srba i sto vise tritorije, a kasnije se borila i zato da sacuva Kosovo, svoju istorijsku i religioznu svetinju koja je bez ikakve sumnje bila sastavni deo srpske teritorije.

Paralela koja bolje opisuje odgovor Srbije Zapadu jeste ona s Vijetnamom,  malom zemljom koja se odlucno protivila tome da velike sile njom dominiraju i da joj diktiraju uslove. Na isti nacin na koji su se Vijetnamci borili prvo protiv Japanaca pa Francuza pa onda Amerikanavca, tako su se i Srbi borili prvo protiv Turaka, pa protiv Nemaca i sad protiv Amerikanaca da bi sacuvali svoju slobodu i nezavisnost. Kao sto se moglo i ocekivati, Vijetnam je bio glasni protivnik ovog rata. Kominike iz Hanoja glasi: “Trebalo bi da se SAD i NATO prisete lekcije naucene u Vijetnamskom ratu kad danas nastavljaju svoje genocidne vojne operacije protiv Jugoslavije… Za zaljenje je to sto SAD i NATO nisu izvukle nikakvu pouku iz vijetnamskih pobeda postignutih 1954. protiv francuskih vojnika pa 1975. protiv americkih a sto ih je sve dovelo do toga da iste greske i danas prave.”

Na nacin na koji su dogadjaji koji su doveli do Drugog svetskog rata jednim delom bili posledica kolapsa Lige Naroda i nabujale arogancije Sila Osovine dok su za to vreme ostale velike sile, Britanija, Francuska i Sjedinjene drzave Amerike pruzale samo slabasan otpor, danasnja kriza, koja doduse jos nije dovela do Treceg svetskog rata, jeste uveliko posledica slabljenja uticaja Ujedinjenih Nacija i narastajuce arogancije NATO saveza, dok za to vreme ostale velike sile, Rusija, Kina i Indija pruzaju samo slabasan otpor. I Moskva i Nju Delhi i Peking jesu ulozili zestoke proteste ali je sve bilo uzalud. NATO-ova jarost se na sicusnu Jugoslaviju srucila s uverenjem da su Bog, pravda, moralnost a i svemocna vojna sila samo na njihovoj strani.

Vidjenja i interpretacije rata

Tokom rata na Kosovu  NATO je tvrdio kako bas on predstavlja “medjunarodnu zajednicu” iako su zemlje kao Rusija, Kina, Indija, Vijetnam, Filipini, veci deo Latinske Amerike bile protiv napada i pozivale na trenutnu obustavu vatre. I zaista, moguce je da bi se jedinstvo NATO-a zaista raspalo samo da se rat nastavio koji mesec duze. Osim britanske i kanadske vlade (clanice saveza engleskog govornog podrucja s teritorijama koje nisu deo kontinentalne Evrope) potpora koju su evropske zemlje clanice davale akcijama NATO-a - a njih je skoro iskljucivo vodila Americka vojska - bila je prilicno klimava. Uvodnik jednih indijskih novina je jos za vreme napada tvrdio da su prave zrtve (Srbi) ti koje oslikavaju kao zlikovce i krvnike dok su pravi nasilnici (Amerikanci) prikazivani kao posteni intervencionisti.

Portparol predsednika Klintona, Dejvid Livi, (David Leavy) je ovaj fenomen pripisao cinjenici da “… predsednik (Slobodan) Milosevic ima veoma razvijenu propagandnu masineriju…” Portparol Bele Kuce je tvrdio da je bas to izuzetan a samo najsveziji primer koji pokazuje koliko je neophodno da se SAD obracunava s propagandom u punoj usaglasenosti s vojnim udarima. U punoj usaglasenosti s ovakvim nacinom razmisljanja osnovana je i nova Medjunarodna sluzba za informisanje javnosti (International Public Information) a cilj joj je (izgleda da) spreci da zemlje kao Indija zauzmu glediste koje bi bilo blisko spskom. Slicno ovome je i u Britaniji Dauning Strit (sediste vlade - prim. prev.) usao u klinc s britanskim medijima oko problema postenog izvestavanja. Portparol premijera Tonija Blera, Alister Kembel (Alastair Campbell) optuzio je britanske novinare da su pali pod uticaj srpske “fabrike lazi” i da su postali isuvise lenji da bi Kosovski sukob pokrivali kako dolikuje.

Bez obzira na ovo, vecina ostalog sveta je i kosovski konflikt i ostale ratove u Jugoslaviji ipak dozivela savim drugacije, mozda i zato sto su odgovarajuce paralele pravili s mogucim razvojem sasvim slicnih dogadjaja po njihovim zemljama. S druge strane, u zapadnim zemljama su i mediji i vladini sluzbenici postali zarobljenici novog sindroma, shvatanja u kojem je dobro i zlo postalo neizbrisivo razdeljeno. Tokom prve polovine vijetnamskog rata Amerikanci su bili ubedjeni da je taj rat borba s monolitnim savezom medjunarodnog komunizma koji predvode Sovjetski Savez i Kina a da su na strani slobodnog sveta predvodnici SAD i zapadna Evropa. Tesko da je u SAD-u uopste postojala ijedna drugacija interpretacija sve do 1968. Tek 1968, posle poraza u Tet ofanzivi, percepcija Amerike je pocela da se menja. Uz sve siri antiratni pokret, i brojni pisci su poceli da izjavljuju kako je taj rat borba vijetnamskih nacionalista protiv stranih sila - Japanaca, Francuza a sad i Amerikanaca. Potom je pocela da promalja glavu i revidovana istorija Hladnog rata pa stvari vise nisu bile predstavljane ideoloski kruto i samo crnim ili samo belim tonovima.

Na isti nacin, da li bi mozda i drugacija interpretacija jugoslovenske krize ugledala svetlo dana da je samo NATO-ov napad na Jugoslaviju potrajao koji mesec duze ili sa nesto vecim americkim i zapadno-evropskim gubicima? Na isti nacin, interpretacije jugoslovenskih dogadjaja su napravljene u kontekstu nove konstrukcije, svetske dominacije SAD-a koja ide sa zavrsetkom Hladnog rata. Nema vise one sile koja bi mogla doneti ravnotezu, pogotovo ne od kad od Zapada potpuno zavisi i sam ekonomski opstanak Rusije. U tim okolnostima jugoslovensku su situaciju videli samo u uprosceenom kontekstu borbe dobra i zla, gde su Srbi bili zli a sve ostale etnicke grupe dobre, ma sta da je svako od njih pritom radio. Uz saucesce zaverenickih zapadnih medija, sve su cinjenice tako prekrajane da mogu da se uklope u sliku koji su sponzorirale SAD. Nista nije marilo ni to sto je i u americkoj i u zapadnim politikama bilo jako puno nekonzistentnih elemenata ni sto je u rezultatima koji su tako usvojenom politikom postignuti preostalo jos uvek uzasno mnogo protivrecnosti. Na primer, smatralo se oportunim da se dozvoli da dugovecne medjunarodne granice Jugoslavije budu olako razbijene ali se nije dozvolilo da se to isto dogodi i s dojucerasnjim (samo) unutrasnjim granicama republika Hrvatske ili Bosne. Usvojeno je da bi bilo neprihvatljivo da Srbi u Krajini dobiju nezavisnost zato da bi mogao da se sacuva teritorijalni integritet Hrvatske, a sad se cini prihvatljivim da se Kosovu da nezavisnost pa makar time ugrozili teritorijalni integritet Srbije.

U osvrtu na rezultate postignute primenom ovakvih nacela evo jos jednog primera. Dok je potreba da se ocuva visenacionalna Jugoslavija odbacena kavaljerskim potezom rukavice u trenutku u kom je Sloveniji i Hrvatskoj dozvoljeno da jednostrano proglase svoju nezavisnost, odgovarajuci srpski napori da postignu (otkinu) etnicki cistu drzavu nisu bili dopusteni. Medjutim, posto multietnicnost ipak nije losa to sad Srbi, Hrvati i Muslimani koji nisu mogli zajedno da zive u velikoj Jugoslaviji sad na silu, u maloj Bosni moraju da zive zajedno. U pokusajima da u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu ocuvamo visenacionalna drustva postigli smo to da sad imamo etnicki ciste Hrvatsku, Bosnu i Kosovo. Pokusaj stvaranja Velike Srbije od delova teritorije bivse Jugoslavije je proglasen za agresiju i tako je postao nedopustiv. Ali danas de-facto vec imamo Veliku Hrvatsku i Veliku Albaniju ali nemamo i Veliku Srbiju. Ovako nedosledna politika nosi implikacije i pouke koje se pomno proucavaju na mnogo mesta na svetu.

Realnost sile u eri posle zavrsetka Hladnog rata

Ono sto je uradjeno od teritorije bivse Jugoslavije kvalitetno demonstrira osnovni postulat teorije medjunarodne politike, a to je da nedostatak uravnotezujuce sile (ili ravnoteze sila) nece doneti nikakve garancije za suverenitet ili nezavisnost drzava, narocito malih drzava. Male drzave su lako ranjive ukoliko u jednopolarnom svetu dominantne sile nastupajuci sinhronizovano zele da ugroze njihov teritorijalni integritet. Delovanje Amerike u unutar- jugoslovenskim sukobima samo potvrdjuju makijavelisticku maksimu da je moralnost proizvod sile, a to pogotovu vazi u medjunarodnim odnosima. Kolaps SSSR-a je SAD i Nemacku ostavio u posedu nicim sputane snage kojom mogu da na Balkanu slobodno diktiraju novi poredak. I Vasington i Berlin su za svoje akcije izjavili da su potpuno moralno opravdane.

Ako  je tacno da je je srpska vojna sila bila spremna da nepravedno i primenom sile iskroji granice teritorija koje bi nastale od resturene Jugoslavije, nemacka i americka vojna i politicka moc su raspored sila izmenile u korist svojih sticenika, a narocito Hrvata. Novi teritorijalni ustroj nametnut bivsoj Jugoslaviji putem americke vojne intervencije, kako prikrivene (oruzje iz Irana) tako i otvorene (bombardovanje Srba) nije moralno nista superiorniji od onog reda koji bi na tom istom prostoru Srbi zaveli u sopstvenu korist. Srbi su zeleli ono sto su bez problema mogli imati na kraju Prvog svetskog rata, Veliku Srbiju. U 19. veku istorijski zadatak Srbije nije bio nista drukciji od ujedinjenja Italijana ili Nemaca u jedinstvene drzave Veliku Italiju i Veliku Nemacku 1860. i 1870. Da se 1918. Slovenija i Hrvatska nisu slozile da se udruze u uniju juznih Slovena njihove bi drzave ispale jako male dok bi “pobednicki Srbi bez imalo sumnje uspesno uvecali teritoriju predratne Srbije tako sto bi u nju pripojili i delove Hrvatske i Bosne u kojima su pod Austro-Ugarskom vlascu zivele stotine hiljada Srba.” Nasuprot tome, pokusaj da se Velika Srbija postigne iz teritorije bivse Jugoslavije - ne od teritorija susednih nezavisnih drzava kao sto su Madjarska, Rumunija ili Albanija sto bi predstavljalo iredentizam i agresiju - bio je proglasen za agresiju i za SAD nije bio prihvatljiv.

Oduzimanje 1991. i 1992. Srbima prava da ispune svoje istorijske teznje i stvaranje de-facto etnicki cistih drzava Velike Hrvatske za Hrvate 1995. i Velike Albanije u 1999. nisu samo slucajne podudarnosti ili izolovani pojedinacni dogadjaji. Bili su to prirodne posledice politike velikih sila i nadmocnosti samo jedne od njih na kraju Hladnog rata. Upravo su SAD ostale same da stoje kao jedina prostala supersila. Pad berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemacke - ujedinjenje koje su i Istok i Zapad sprecavali tokom 45 godina zato sto su se brinuli za bezbednost Evrope - sad je novoj Nemackoj dalo takvo samopouzdanje da je u Jugoslaviji nastupila nasilno a nezrelo, bez iskustva, bez dobrih namera a i s nedovolno promisljanja o tome sta ce sve doneti njene aktivnosti. Povremeni protesti Rusije, Britanije i Francuske protiv nemacke i americke politike i delovanja bili su i slabasni i neuspesni. Smanjena Rusija se suocavala s unutrasnjim secesionistickim ratovima i bila je na samom rubu bankrotstva i politickog rasula a njen je opstanak zavisio od americke i nemacke pomoci. Ni Britanija ni Francuska nisu zelele da bilo cime ugroze jedinstvo Evropske Unije ili NATO-a. I tako su se na kraju svi oni slozili oko toga da se Jugoslavija rasturi a da se Srbija, njihov (i americki) tradicionalni saveznik iz oba svetska rata, ipak bombarduje.

Izborom nacela po kojem sad pravo na samopredeljenje nadjacava pravo na ocuvanje teritorijalnog integriteta, Zapadne sile su ustanovile sledece protivrecne i opasne presedane i nacela: (1) linije unutrasnjeg razgranicenja neke suverene drzave automatski postaju nepromenljive medjunarodne granice onog trenutka kad tu drzavu po novom principu priznavanja drzava dovedu do raspada. (2) Novonastale medjunarodne granice novonastalih suverenih drzava sada i medjunarodno priznatih,  bice po svaku cenu sacuvane pa ako treba i silom provedene, sto stoji u protivurecnosti s prethodnom odlukom po kojoj se medjunarodne granice ranije postojecih drzava mogu rasturiti pozivanjem na pravo na samoopredeljenje i secesiju.  Izuzetak predstavlja Kosovo za koje je Klintonova administracija unapred odredila da ce postati nezavisna drzava sledom bombardovanja i razaranja Jugoslavije.

Samopredeljenje i demokratska prava

U baratanju razlicitim medjusobno suprotstavljenim zahtevima i ocekivanjima, pravima na samoopredeljenje ili na teritorijalni integritet unutar bivse Jugoslavije, medjunarodna zajednica se zaplela u vrzino kolo medjusobno suprotstavljenih, zbunjujucih i isprepletenih ciljeva i nacela koji bi, u slucaju da ih primene i u nekim drugim delovima sveta mogli da imaju jos poraznije efekte i posledice. Herst Hanam (Hurst Hannum) je napisao: “Mozda nijedna od savremenih normi medjunarodnog prava nije bila toliko isticana, odlucno promovisana i nasiroko prihvacena kao pravo naroda na samoopredeljenje. I pored svega, tacno znacenje i sadrzaj ovog prava ostali su i dalje jednako neodredjeni i neprecizni kao u onom trenutku u Versaju u kojem su ih predsednik SAD-a, Vudro Vilson (Woodrow Wilson) i ostali po prvi put objavili svetu.”

Alen Bjukenan (Allen Buchanan) je 1995. upozorio na pojavu ociglednog brkanja demokratskih prava s pravom na secesiju zasnovanu na principu samoopredeljenja. Naglasio je koliko je znacajno da ova dva koncepta i njihovi odgovarajuci ciljevi budu sagledavani u kombinaciji jedan s drugim, i da se moraju izbeci moguce i verovatne zabune koje bi mogle nastati kao posledica brkanja ova dva slicna koncepta. I dok za “teznju za demokratizacijom postoji siroko rasirena i jednoznacna podrska” dotle vrlo znacajne sumnje jos uvek postoje oko pitanja da li se unistavanjem neke drzave u secesiji stvar demokratizacije zaista unapredjuje? “Postoje vrlo jaki razlozi i potreba da se o ovome sveobuhvatno razmisli. Pokusaji jedne strane da secesiju izvede i pokusaji drzave da nju svim silama spreci, cesto su dovodili do ostrih ekonomskih izmestanja (kapitala) i do masivnih krsenja ljudskih prava. Nacionalne manjine su svoju tesko stecenu nezavisnost redovno koristile za to da svoje (sad nove) nacionalne manjine dovedu u isti onaj potlaceni polozaj u kojem su do juce i one same bile.”

Bjukenan dalje ukazuje na sasvim pogresno izjednacavanje demokratije sa secesijom, ono koje bi moglo da nas povede stranputicom. “Nekom bi se moglo priciniti da demokratizacija i secesija jesu dve demonstracija jednog te istog prava – prava na somopredeljenje. Ako demokratija jeste suverenitet naroda – ucestvovanje naroda u vlasti – onda je moguce da i secesiju shvatimo kao napor odredjenih grupa ljudi da vladaju sami sobom, da sami sebe politicki odrede, ili u najbukvalnijem smislu, da formiraju svoje vlastite, nezavisne, potpuno suverene drzave. Bjukanan nastavlja:

“Postoje, medjutim, najmanje dva razloga zbog kojih bi odusevljenje koje osecamo za demokratiju trebalo da nadjaca odusevljenje s kojim gledamo na secesiju.Prvi je razlog cinjenica da secesija izaziva masivna krsenja ljudskih prava, “etnicko ciscenje” i najsira moguca razaranja privrednih resursa. O drugom razlogu je raspravljao jos Abraham Linkoln i on je taj da je secesija u stanju da zada smrtonosni udarac demokratiji: Ukoliko nezadovoljna manjina moze da istupi iz politicke celine svaki put kad ne bude zadovoljna onim sto vecina izglasa po pitanjima za koja sama smatra da su za nju od krucijalne vaznosti, onda tu ni ne postoji vladavina vecine. Kao dodatak, ukoliko se i secesija usvoji kao realna politicka opcija onda se time manjini omogucava da se pretnjom da ce”napustiti” celinu koristi kao dodatnim “glasom” i da se time koristi kao svojevrsnim pravom na “veto” u slucajevima u kojima bi je  vecina inace nadglsala. U svakom od ovih slucajeva, priznavanje prava na secesiju jednima moze drugima uskratiti mogucnost da ostvare pravo na demokratsku samoupravu.”

U slucaju bivse Jugoslavije problem je bio i u tome sto su moralna opravdanja kojima se branila secesija bila sumnjivog kvaliteta, a narocito u poredjenju s drugim mestima na svetu na kojima secesija nije dobila odobrenje. Bice potrebno da se nadje barem neko logicno objasnjenje zbog cega je pravo na secesiju tako selektivno priznato samo Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni a nije dato i (na primer) Tibetu, Kasmiru i Kurdistanu. Na kraju krajeva, u slucaju bivse Jugoslavije odlucile su sila i sposobnost. Drzave koje su se uspesno otcepile bile su one cije su nezavisne snage bile dovoljno jake da to i izvedu (Irska); kojima su spoljne sile pomogle da se oslobode ranijih veza (Banglades); koje su dopustenje da to urade dobrovoljno dobile od unije kojoj su do tada pripadale (Singapur, Slovacka) ili tamo gde su savezne vlasti postale toliko slabe da nisu vise bile u stanju da se secesiji uspesno odupru (bivse Sovjetske republike, Eritreja). Podrska koju su od pocetka secesionisti u Sloveniji i Hrvatskoj dobijali od Nemacke i Zapada koji je ona predvodila, a sto su kasnije poduprle i SAD, bila je odlucujuci faktor koji je ovim dvema republikama omogucio da se otcepe. Kod odlucivanja o ishodu ove operacije poslednje na sta se mislilo bile su pravda i moralnost.

Puno liberalnija interpretacije slobode podrazumevala bi da podredjene etnicke grupe unutar neke drzave imaju pravo da odrzavaju referendume na kojima bi ustanovili volju vecine oko toga da li ce da ostanu u nekoj drzavi kao njen sastavni deo ili ce iz nje da se (secesijom) izdvoje. Ovakvo pravo na nacionalno samoopredeljenje se medjutim samo ovlas pominje i to u prolaznoj napomeni u Clanu 1(2) Povelje Ujedinjenih Nacija koji glasi: “Da bi se razvijali prijateljski odnosi medju narodima zasnovani na postovanju nacela jednakih prava i samoopredeljenja naroda i da bi se preduzele i druge odgovarajuce mere za jacanje svetskog mira.” Clan 73 i 91 se u sustini bave “ Nesamoupravnim teritorijama” i “Sistemom patronata” i nemaju ama bas nikakve veze s odobravanjem samoopredeljenja narodima koji se nalaze u sastavu neke od postojecih, nezavisnih i suverenih drzava.

Tokom 1970. iz Povelje (UN-a) je razvijena “Deklaracija o prijateljskim odnosima” koja je otisla jos dalje pa tvrdi kako se ovi principi ne odnose samo na kolonijalne teritorije nego i na “sve narode” “koji imaju pravo da slobodno i bez stranog uplitanja odluce o svom politickom statusu.” Isto nacelo je bilo posebno naglaseno i u “Medjunarodnom sporazumu o gradjanskim i politickim pravima” koji je usvojen 1976. a do kraja 1991. ratifikovan u 113 drzava. Ali pravo na samopredeljenje koje po tom sporazumu manjine imaju, nije ukljucivalo i pravo na otcepljenje. Njime se implicira (a da nije izricito napisano) pravo svih ljudi u svim drzavama “na slobodno, posteno i otvoreno ucesce u svim demokratskim procesima u vezi sa sistemom vlasti i uprave onakvim kakav svaka pojedinacna drzava slobodno izabere.” Na sastanku Konferencije za bezbednost i saradnju Evrope (KEBS - CSCE) 1990. u Kopenhagenu, otislo se jos dalje u afirmaciji demokratskih i ljudskih prava ali ne toliko daleko da bi se podrzalo i pravo na secesiju.

Samoopredeljenje protiv Teritorijalnog ingriteta: Pojedinacni slucajevi

Nekoliko poznatih prethodnih slucajeva pokazuje da pravo na samoopredeljenje sa secesijom kao ciljem u stvari ni ne postoji – osim u slucaju medjusobne saglasnosti, bilo uz saglasnost vecine, bilo uz saglasnost savezne ili centralne vlade. Jednostrano proglasenje nezavisnosti i otcepljenje teritorija koje izvode nacionalne grupe su nezakonite po medjunarodnom pravu. Donald Horovic (Donald Horowitz), vodeci americki strucnjak za nacionalizam i verske sukobe, blagovremeno je upozorio na to da su se secesija Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Srbije odvijale prateci isti sled nasilnih dogadjanja koji su i ranije bivali zabelezeni u svim slucajevima rasturanja drugih drzava. Naglasio je i to da su cak i one drzave koje nikad u istoriji nisu bile nezavisne, Bosna na pr,  bivale glatko i olako priznate. Prosto receno, pravo na samoopredeljenje ne ukljucije i pravo na otcepljenje. Demokratska prava prestaju da vaze na medjunarodnim granicama drzave.

Kasmir i Indija: Indija insistira na svom teritorijalnom integritetu i nece tolerisati secesiju bilo kog njenog sastavnog dela. Nece se dopustiti da se od Indije otcepi jos jedan “Pakistan”. Medjutim Kasmir i dalje nastavlja da predstavlja problem. I dok uspostavljanje nekih paralela izmedju ukupnih situacija u Jugoslaviji i Indiji zaista jeste moguce, paralele izmedju pokrajina “Kosovo i Metohija” i “Jamu i Kasmir” (da upotrebimo njihove pune i zvanicne nazive) su jos upadljivije. Kosovo je nastanjeno s 90% Albanaca, uglavnom muslimana, s manje od 10% manjinskih Srba. NATO-ova vojna akcija, okupacija Kosova i povratak Oslobodilacke vojske Kosova su za rezultat imali bekstvo skoro svih Srba s Kosova, tj. proizveli su znacajni demografski preobrazaj. Vasu cemo paznju skrenuti  na jos jedan podatak: u opste-jugoslovenskom popisu iz 1930. Albanci su u stanovnistvu Kosova ucestvovali sa samo 60%.

Kasmirska kotlina, glavna jabuka razdora izmedju Indije i Pakistana, nastanjena je s 90% muslimana i svega 10% manjinskih Hindu stanovnika. Skoro svih 10 procenata kasmirskih Hindu Pandita napustilo je svoje kuce od kad je 1989. otpocela muslimanska separatisticka pobuna i pokret. I za razliku od Kasmira koji i dalje ostaje sporna teritorija s Pakistanom i na dnevnom redu organizacije UN-a, Kosovo nikada nije bilo teritorija oko koje bi postojao bilo kakav spor sa Albanijom. I Srbija i Indija su izjavile da su secesionisticki pokreti u tim pokrajinama njihov unutrasnji posao. Od izbijanja ustanka i pocetka nasilnog secesionistickog pokreta u Kasmiru koji predvodi Oslobodilacki front Jamu i Kasmira (Jammu and Kashmir Liberation Front - JKLF), procenjuje se da se broj poginulih krece izmedju 25.000 i 60.000 ljudi. Indijska vlada je JKLF i druge takve grupe proglasila za teroriste. Slicno ovome, od izbijanja pobune i pocetka nasilnog secesionistickog pokreta na Kosovu, marta 1998. koji predvodi Oslpbodilacka vojska Kosova (OVK), jugoslovenska vlada je proglasila OVK za teroriste.

Tamil Elam i Sri Lanka: Izmedju nasilnog tamilskog separatistickog pokreta u Sri Lanki i dogadjaja u bivsoj Jugoslaviji mozemo da pronadjemo jos veci broj slicnosti. Vladajuci i vecinski Sinhalezi govore jezik iz Indo-Evropske grupe i u 95% su Budisti. Oni cine 75% ukupnog stanovnistva zemlje. Stanovnici koji govore tamilski jezik (a 20% njih su Katolici) sacinjavaju 18% stanovnistva. Oko 7% su muslimanski Muri ali se oni do sad nisu identifikovali ni s hinduistickim ni s katolickim Tamilima niti s njihovim (zasebnim) separatistickim pokretima. Tamilski jezik pripada dravidskoj grupi jezika. Slicno Srbima kojima jezik i veroispovest odredjuju nacionalni identitet, i kod Sinhaleza jezik i religija imaju istu ulogu. A onda kao kod Albanaca kojima identitet odredjuju rasa i zaseban jezik, tako i separatizam Tamila pociva na njihovoj zasebnoj kulturi  i jeziku a ne na religiji. Postoji nezavisna Albanija i samo je granica razdvaja od Kosova; postoji autonomna drzava Tamil Nadu u Indiji i samo je Palk moreuz odvaja od ostrva (Sri Lanke).

Zahtevi za nezavisnim albanskim Kosovom i za nezavisnim “Tamil Ealam-om” su vec na prvi pogled identicni. Medjutim, nacin na koji svet postupa u ova dva slucaja je fundamentalno drugaciji, i pored ozbiljnih optuzbi za narusavanja ljudskih prava koje su tokom borbi za suzbijanje tamilskog separatizma pocinile sinhaleske trupe a one su daleko ozbiljnije od optuzbi protiv srpskih snaga na Kosovu pre marta 1999. Svejedno, verovatnoca da ce Tamil Ealam svet medjunarodno priznati prakticno ne postoji. I zaista, oslobodilacke Togrove Tamil Ealama je cak i Stejt Department proglasio za teroriste. Istu takvu svoju sopstvenu predjasnju klasifikaciju Oslobodilacke vojske Kosova Stejt Departmet je sada ponistio. Njihovi akreditivi su danas unapredjeni u “slobodoljubive saveznike NATO-a”.

Kvebek i Kanada: Avgusta 1998. je Vrhovni sud Kanade, uz saopstenje da je Kanada nedeljiva, saopstio da Kvebek nece moci da se otcepi putem prostog glasanja vecine njegovih stanovnika. Uslovi za otcepljenje ce morati da budu postignuti dogovorom s ostatkom Kanade i potom uneti u obliku amandmana u Ustav Kanade. Devet kanadskih sudija je naglasilo da, iako je takva secesija teorijski moguca, ona nije i mnogo verovatna. Sto je jos vaznije, Vrhovni sud Kanade (a u njemu ucestvuju i 3 sudije iz Kvebeka) je tom prilikom izjavio kako pravo na jednostrano otcepljenje u medjunarodnom pravu nije prdvidjeno (ne postoji) osim u slucaju teritorija za koje se proceni da jesu kolonije ili u slucaju narocito potlacenih naroda. Nijednu od ove dve kategorije Kvebek ne zadovoljava. Sud upozorava da bi jednostranu secesiju francuskih Kanadjana “medjunarodna zajednica” verovatno odbacila kao nezakonitu, pretpostavljamo ista ona medjunarodna zajednica, ukljucujuci i Kanadu, koja je pohrlila da prizna jednostrane proglase o otcepljenju Slovenije i Hrvatske. I tacno je da je ovome situacija u bivsoj Jugoslaviji bila veoma slicna. Ustavom zagarantovano pravo bilo koje jugoslovenske republike na otcepljenje bilo je u ravnotezi sa (njemu suprotstavljenim) pravom razlicitih “nacionalnosti” koji su je nastanjivali i ostalih republika da se tome usprotive.

Bijafra i Nigerija: Principi koje su zapadne sile primenile u jugoslovenskom slucaju bili su dijametralno suprotni stavu koji su te iste sile zauzele u odnosu na zahteve naroda Ibo u kasnim sezdesetim, da Bijafra postane nezavisna od Nigerije. Na nacin identican Slovencima i Hrvatima i narod Ibo se zalio da se njihovo bigatstvo i prosperitet zloupotrebljavaju da pokriju i dotiraju troskova ostatka drzave. I dok je nigerijska vlada insistirala na principu teritorijalnog integriteta drzave, Iboi su izjavljivali kako su sve drzavne granice u Africi vestacke tvorevine i nezakonito nasledje iz kolonijalnih vremena. OAJ (Organizacija Africkog jedinstva - Prim. prev.) je priznala da su granice Crne Afrike nasledjene od evropskih kolonija i da ne postoji nikakvo moralnoa uporiste za njihovo postojanje. Medjutim, u produzetku su takodje rekli da bi prihvatanje prava na samoopredeljenje i nastanak niza novih drzava i novih granica koje bi nuzno usledilo, samo doveli do haosa i do katastrofe. Pojavili bi se bezbrojni zahtevi za priznavanje novih drzava i novih granica na osnovu plemenske ili religijske pripadnosti, jezika, itd. sto bi citavu Afriku bacilo u vrtlog ratova, krvoprolica i reka izbeglica. OAJ je zakljucila da, premda su postojece drzave i njihove granice uspostavljene s logikom ili na moralnim principima kolonijalnih sila, one ipak moraju ostati sacuvane takve kakve jesu.

Dva Jemena: Slucaj s dva Jemena izgleda da je nesto vise konacan. Kratkotrajni gradjanski rat koji je izmedju njih izbio maja 1994. podstaknut je deklaracijom o nezavisnosti koju je objavio Jug. Sever je krenuo da vojnom silom skrsi secesiju pozivajuci se pritom na nacelo teritorijalnog integriteta drzave. Medjutim, sjedinjenje Severa (Arapska republika Jemen) i Juga (Narodna demokratska republika Jemen) se dogodilo samo cetiri godine ranije, 1990. Kompletna njihova predjasnja politicka i istorijska iskustva bila su razlicita. Sever su Turci okupirali 1870. a napustili su ga tek posle Prvog svetskog rata. Jug su Britanci okupirali 1836. a priznali su mu nezavisnost tek 1967. Vise od sto godina su dva Jemena provela bez ijednog dana zajednickog politickog ili istorijskog iskustva. Pa ipak, nije se cula ni jedna optuzba za “agresiju” protiv Severa sto je u nekoliko dana oruzanom akcijom skrsio secesiju Juga koji  je na Uniju pristao svega nekoliko godina ranije. I u ovom slucaju je prevagnulo nacelo suvereniteta i teritorijalnog integriteta drzave.

Tibet i Kina: I nacionalisticki rezim Kine (1911. – 1949.) i komunisticki (1949. – danas) tvrdili su da je Tibet kroz istoriju vekovima bio sastavni deo Kine pod Mancu (Cing) dinastijom [Manchu  (Qing)]. Mancu je Tibet drzala pod svojom kontrolom sve do pojave evropskih sila u Kini, a narocito Britanaca koji su na delove Kine polagali eksteritorijalna prava. Kineska vlast je i pod Mancuima i pod nacionalistima bile preslaba da bi se mogla da se odupre neravnopravnim sporazumima i nepostenim ustupcima koje je bila primorana da potpise. Tako je na pr. i Hong Kong morala da prepusti pod upravu britanske Krune po neravnopravnom ugovoru na sto godina.

U ovakvom nacinu obrazlaganja prava koja Kina polaze na Tibet leze dva osnovna problema. Prvo, u sastavu Carske imperije koja je pod svojom kontrolom drzala ogromna prostranstva nastanjena turskim muslimanima, za Tibet i Tibetance se tvrdi da su bili sastavni deo Kineskog Carstva a ne same Kine. Tibetanci se, na isti nacin kao i turski muslimani u Carskoj Rusiji, od Kineza razlikuju po svojoj tibetansko-burmanskoj rasi i po jednstvenom obliku Budizma koji praktikuju. Drugo, cak i tokom vladavine Mancua, pocev od 1644, Kina je nad Tibetom imala samo labavu vlast. Postojalo je samo maleno i samo povremeno kinesko vojno prisustvo u Lasi, i to po pozivu Dalaj Lame. 1709. je Mongolski princ Latsang Kan zauzeo Tibet i oborio sestog Dalaj Lamu. 1720. je sedmi Dalaj Lama umarsirao u Lasu u pratnji Kineza i isterao Mongole. 1728. su kineske trupe oborile sedmog Dalaj Lamu a u Lasu su ga opet vratile tek 1750. Od tada, izmedju 1750. i 1904. kad je britanska ekspedicija pod vodjstvom pukovnika Ser Frensisa Janghasbenda (Francis Younghusband) umarsirala u Lasu u njoj nije bilo Kineza. Od tada Tibet pod svojom kontrolom drze Britanci i u Lasi postavljaju svog “rezidenta” u situaciji koja uveliko lici na onu koja je istovremeno vladala i na ostatku indijskog potkontinenta, u Indijskim Principatima. Ovde treba da napomenemo i to da Tibet sigurno ima opravdane razloge da zahteva nezavisnost ako su na to imale pravo i razlicite pokrajine i drugi delovi bivse Jugoslavije.

Secesionizam u bivsem Sovjetskom Savezu. Isto kao u slucaju bivse Jugoslavije, i u Sovjetskom Savezu je samo bivsim Sovjetskim republikama dato pravo na otcepljenje. Nista vise i nista manje. Deklaracije o nezavisnosti Srba u Krajini i Slavoniji u Hrvatskoj i Srba na prostoru republike Bosne i Hercegovine nisu bile priznata uprkos uspesno izvedenim de-facto secesijama (od tih dveju drzava) ostvarenim izmedju 1991. i 1996. Na isti nacin, uspesno teritorijalno otcepljenje muslimana Abhazije u Gruziji, Jermena u Nagorno-Karabahu u Azerbejdzanu, muslimana u Ceceniji u Rusiji – nisu bila priznata. Pa ipak, i Gruzija i Azerbejdzan i Rusija svaka za sebe vise nemaju kontrolu nad tim teritorijama. A nema vise ni jednog Gruzijca, Azerbejdzanca ili Rusa koji danas jos zive na tim otcepljenim prostorima. Ruskom stanovnistvu Krima negira se pravo na otcepljenje iako je Krim deo ukrajinske teritorije postao tek 1954. kad ga je Hruscov dekretom izdvojio iz Ruske SSR i prebacio u Ukrajinsku SSR.

Istina je da ukoliko podjemo od toga da je i Sovjetski Savez carevinu nasledio od Carske Rusije, onda i ostali delovi danasnje Ruske Federacije imaju isto pravo na otcepljenje kakvo je vec priznato (Sovjetskim) republikama. Unutar danasnje Rusije jos uvek zivi oko 50 znacajnih ne-ruskih nacionalnosti. Separatisticki zahtevi turskih muslimana su narocito izrazeni u regiji izmedju Volge i Urala. Od ukupno 21 republike iz sastava federacije njih 10 ima tursku vecinu ili u njima dominiraju stanovnici turskog porekla. Oko 11 miliona stanovnika Rusije su ljudi turskog porekla. Oni su srodnici stanovnika novih, nezavisnih drzava nastalih secesijom centralno-azijskih republika od Sovjetskog Saveza. Premda su ti turski narodi podeljeni u nekoliko grupa, Tatare, Baskote, Cecene, Cuvase, Osete, Inguse i druge, svi oni jos uvek neguju uspomene na tlacenje kojem su bili izlozeni za vreme Carevine i svi zele da se otcepe od Rusije. Fundamentalni problem koji je napravljen u bivsoj Jugoslaviji je taj da je Zapad pod vodjstvom Nemacke i SAD-a odbacio nacela ugradjena u Zavrsni Akt iz Helsinskija 1975. kojim se garantuju granice postojecih drzava Evrope. Prema tom sporazumu: “Zemlje ucesnice su duzne da postuju teritorijalni integritet drugih drzava ucesnica. Shodno tome, one ce se suzdrzati od bilo kakve aktivnosti … usmerene protiv teritorijalnog integriteta, politicke nezavisnosti ili jedinstva drugih zemalja ucesnica…” Bivsa Jugoslavija je bila jedna od potpisnica ovog Akta, nove drzave koje su od nje otkinute to nisu (a sve se one danas uporno drze ovih, u Helskiju postavljenih nacela, kako bi sacuvale svoje nove granice).

Rat, moralnost i Humanitarne intervencije

Tokom sveopsteg rata NATO-a protiv Jugoslavije, uvodnik dnevnika “Tajms ov India” (Times of India) je primetio kako je opasan postao novi svet pod americkom dominacijom, americko razvijanje novih sistema za odbranu od projektila, legitimizacija intervencionistickih ratova protiv stranih zemalja na osnovu samozadatih moralnih nacela, te njena mogucnost da te ratove vodi s malim ili nikakvim zrtvama medju Amerikancima zbog koriscenja oruzja i borbenih sistema visoke tehnologije. “U ovakvim okolnostima je za ocekivati da se stvari dalje razvijaju u dva osnovna pravca. Nezavisne sile kakve su Kina i Rusija ce verovatno nastaviti razvijanje sopstvenih vojnih sposobnosti s ciljem da odvrate americku nadmoc do onog stepena do kojeg im to bude moguce, a sa zeljom da odbrane sopstvene nacionalne interese i suverenitet. U tom pravcu je nuklernim oruzjima i dalekometnim projektilima namenjena odlucujuca uloga. Drugo, duboko zgrazanje nad hegemonijom SAD-a ce verovatno izazvati porast razlicitih teroristickih aktivnosti koje ce izvoditi razliciti nedrzavni elementi, usmerenih protiv americkih interesa i osoba u razlicitim delovima sveta.”

NATO-ov rat je izavao momentalnu reakciju kineskih vojnih stratega. Oni sad razmatraju nova pravila za vodjenje rata, takva koja ukljucuju terorizam, ekolosko unistavanje, sirenje kompjuterskih virusa, trgovinu (promet) droga, sve s ciljem da se uzdrma samo srce zapadnih drzava, a pogotovu Sjedinjenih drzava Amerike. Prema pukovnicima Ciao Ci Lijangu i Vang Dzangcuiu (Qiao Liang; Wang Xiangsui), autorima “Neogranicenog rata”, ova strategija je jedini metod koji bi mogao pomoci da se uspostavi ravnoteza izmedju vojno neravnopravnih drzava. “Neograniceni rat je rat koji nadilazi granice i ne priznaje bilo kakva ogranicenja … on ima svoje vojne i nevojne oblike, rat izaziva i vodi ga na velikom broju frontova. To je rat buducnosti.” Prilikom jednog intervjua, pukovnik Vang je rekao i ovo: “Mi smo jedna slaba zemlja. Sta ste mislili, da cemo mi rat voditi tako da postujemo vasa pravila? Necemo. Rat danas ima svoja pravila ali to su pravila koja je odredio Zapad. Postujuci takva pravila slabe zemlje nemaju nikakve sanse. Medjutim, ako u borbi koristite netradicionalmne metode, slicno metodama koje finasijeri kriste kad zele da obore neki finasijski sistem, onda jos imate nekakvih sansi.” Sudeci prema Dzonu Pomfretu (John Pomfret) iz Vasington Posta vojni stratezi Kine su uocili direktnu vezu Kosova sa Tajvanom i Tibetom. “ Ako danas svoj sistem vrednosti namecete jednoj evropskoj zemlji, koliko sutra cete to ponoviti i na Tajvanu ili Tibetu.”

Sjednjene americke drzave i Velika Britanija su tvrdile da njihov napad na Srbiju pravno uporiste nalazi u Konvenciji o genocidu iz 1948. i (ili) u ostalim humanitarnim pravilima i principima. Medjutim, unutrasnje jugoslovenske republike Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su svoju nezavisnost objavile, s obecanjem Nemacke i Vatikana da ce ih priznati, pre nego sto se bilo kakvo nasilje ili krsenje ljudskih prava uopste dogodilo. Upravo takve jednostrane deklaracije nezavisnosti i jesu izazvale nasilje i krvoprolice koje je usledilo. Od marta 1998. do marta 1999. a pre napada NATO-a na Jugoslaviju, ukupni broj poginulih od ruku OVK, od srpske policije, od ruku srpskih i albanskih civila bio je manji od 2.000, i to su oko dve trecine bili Albanci a oko jedne trecine Srbi. Obrusavanje Srbije na Kosovo izavalo je unutrasnje pomeranje oko 300.000 ljudi. Rat NATO-a protiv Jugoslavije je doveo na Kosovu do smrti navodno 10.000 Albanaca, 2.000 srpskih civila, izmedju 600 – 1.000 srpskih vojnika. I, ako bombardovanje i sankcije koje su u Iraku izavale smrt nekih milion i sedamsto hiljada ljudi mogu da nam posluze kao nekakva vodilja, slican ishod mozemo slobodno da ocekujemo i u Jugoslaviji. Za ovim zrtvama niko nece zaplakazi niti nad njima izraziti svoje ogorcenje.

Ako NATO jeste imao pravo da intervenise na Kosovu, da li ima pravo da intervenise i u Palestini, Kasmiru, Tibetu, Kurdistanu, na svim onim mestima na kojima se krsenja ljudskih prava jos uvek dogadjaju? NATO ne sme da se jednostrano poziva na Konvenciju o genocidu iz 1948, na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, na sve druge humanitarne zakone kojih se seti pa da nastavi da napada nezavisne drzave. Jedino Savet Bezbednosti ima ovlascenja da takvo nesto uradi, ali ga je NATO namerno zaiobisao znajuci da ce i Kina i Rusija svojim vetom zabraniti takav napad.

Ni SAD ni Zapad nisu izveli nikakvu humanitarnu intervenciju izmedju 1967. i 1970. kad su nigerijske vlasti silom slomile separatisticki poktret Bijafre i izazvale smrt jednog miliona Iboa, kad su 1971. pakistanske snage pobile milion i iz zemlje isterale cak 10 miliona Bengalaca tokom borbi za secesiju Istocnog Pakistana (Bangladesa), kad je rezim Pola Pota pobio jedan milion Kambodzanaca, da pomenemo samo neke od takvih situacija. U poslednja dva od ovde pobrojana slucajeva SAD jesu osudile Indiju i Vijetnam za njihove vojne intervencije i mesanje, pa i pretile pokretanjem vojne akcije protiv njih. Ali obe ove zemlje su svoje invaziju izvrsile tek POSLE, posto su se obe katastrofe vec dogodile a kao svoj odgovor na njih. Suprotno od toga, NATO-ova zurba da otpocne s bombardovanjem je bila ono sto je izazvalo katastrofu ljudi na Kosovu, isto kao iintervencije Zapada koji je pozurio da prizna Hrvatsku i Bosnu kao nezavisne drzave a protiv volje Srba koji su u njima ziveli.

Fundamentalni principi Pravednog Rata – neophodnost, proporcionalnost i diskriminacija – nisu bili ispunjeni.

(1) neophodnost: Srbija je pristala na sve politicke zahteve pred nju postavljene u Rambujeu, cak i na strano vojno prisustvo, jedino se bunila protiv NATO-ove okupacije Kosova i prava da okupira i ostatak Jugoslavije. Tesko da to moze da se proglasi neuspesnim pregovorima ali bombardovanje je svejedno usledilo.

(2) Proporcionalnost: Izvodjenjem kombinacije “Bombardovanja Drezdena”, “Unistavanja Tokija plamenom” i “Hirosime” (mnogobrojna americka oruzja su sadrzavala osiromaseni uranijum) protiv nacije od samo 10 miliona ljudi je bilo u frapantnoj nesrazmeri s problemom koji je trebalo resiti.

(3) Diskriminacija: Namerna strategija NATO-a bila je da unisti citavu infrastrukturu u Srbiji, ukljicivsi i vodosnabdevanje, snabdevanje elektricnom energijom, skladista goriva, puteve, pruge, mostove i sve druge “kolateralne stete” kao sto su bolnice, skole, kulturno istorijski spomenici, a za cilj je imala da se unisti civilno stanovnistvo Srbije i da ih demoralise do te mere da pristanu na kapitulaciju.

Kad sve ovo svedemo na konacni zakljucak, onda prosto delovanje na moralnim nacelima nikako ne moze da bude dovoljno. Moramo da se posvetimo i nemoralnim posledicama necijeg delovanja po moralnim nacelima. Dozvoliti potlacenim nacionalnim manjinama pravo na samoopredeljenje zaista zvuci kao moralno nacelo. No, time bi mogli manjine ohrabriti toliko da one same izazovu brutalan odgovor drzave vec i time sto ocekuju humanitarnu intervenciju od “medjunarodne zajednice”. Posledice ovakvih moralnih nacela su uvek bile samo jos vece i gore ljudske tragedije.

****

Ovaj clanak je prilog prof. Radzu-a koji je procitao na konferenciji “Rat i mir” odrzanoj u Parizu 25. oktobra 1999. pod pokroviteljstvom lista Dijalog (Dialogue).

Beleska # 1 – Cetiri clanka o posledicama delovanja Zapada u Jugoslaviji

Dajana Dzonston, http://emperor.vwh.net/articles/Johnstone/Yugo1.html

http://emperor.vwh.net/articles/carr/carr.html

Prof. Son Gervasi, “Zasto je NATO u Jugoslaviji” na http://emperor.vwh.net/articles/gervasi/why.htm

http://emperor.vwh.net/articles/jared/nonviole.html